Наставивши породичну традицију градитеља, Пеђа Ристић је докторирао на Универзитету у Грацу 1980. са тезом "Реконструкција преисторијске архитектуре Лепенског вира", а његове смеле тврдње у дисертацији утемељиле су бројне касније теорије о овом археолошком локалитету. Својим докторатом привукао је пажњу европских ауторитета на пољу археологије према Лепенском виру, јединственој насобини откривеној у Србији, седишту једне од најважнијих и најсложенијих култура преисторије на тлу Европе.

Међутим, звање доктора наука стечено на престижном аустријском универзитету није му обезбедило и место истраживача Лепенског вира у Србији, па чак ни место предавача на Универзитету у Београду. На основама његових истраживања Лепенског вира, ловорике су понели неки други, у Србији политички подобни медиокритети и "повлашћене незналице" како их је називао, касније упропастивши све оно што је Пеђа изградио. Иако гост-професор Универзитета у Грацу и Бечу, за Ристића није било места на београдском Архитектонском факултету. Из револта, почетком осамдесетих конкурисао је и примљен је на место предавача на Архитектонском факултету у Приштини, граду у коме су у то време беснеле демонстрације, а нису биле ретке ни детонације бомби које су бацали иредентисти. Након неколико недеља, схвативши да на приштинском факултету нема будућности, напустио је ово радно место. Разочаран, окренуо се Цркви и посветио српском православном црквеном градитељству.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Протомајстор српских храмова

Општепознат као Пеђа Исус, издуженог лица са наглашеном брадом, пројектовао је и голим рукама градио стамбене куће у традиционалном балканском стилу, али је све више своју пажњу градитеља, такозваног протомајстора, усмеравао према пројектовању и градњи црквених објеката. Међутим, и у овој грани сакралне архитектуре унео је јединствен лични немирни дух пројектујући објекте по канону Српске православне цркве, али и поједине објекте јединственог, изванканонског карактера, међу којима и "цркву на броду", "интегралну архитектуру" и "соларни храм" са основом у облику једнокраког крста. Међу оваквим Пеђиним идејама које је представио само пре неколико година је "Јасеновачки храм на броду", црква подигнута на баржи која плови реком Савом између Београда и Јасеновца звонећи у покој душама усташког терора у концентрационом логору "Јасеновац".

Посебну пажњу овај плутајући храм посвећује душама жртава чија су тела током Другог светског рата плутала Савом, чак до њеног ушћа у Дунав, подсећајући Хрвате и Србе на велико зло које су починиле усташе током Другог светског рата. Снагу идеје црпео је из давног догађаја када је у новембру 1944. године, као тринаестогодишњак, са обале Саве код данашњег Сајма и железничког моста видео из непосредне близине гомиле лешева из Јасеновца који су се "нахватали као бела пена" уз решетке полусрушеног железничког моста и људе који са "чакљама и маскама на лицу протурају лешеве, а са тог места дизао се немушти космички смрад који су могли да осете и људи на Теразијама."



(сутра: Чувена Медиала)