Напустио нас је велики архитекта, најзначајнији представник аутентичног српског традиционалног историјско-националног стила, градитељ, протомајстор, зидар, врсни цртач, писац, филозоф, беседник и полемичар Предраг Пеђа Ристић (1931-2019).

Рођен је и одрастао у Београду. У престоници се школовао у Немачкој школи, најстаријој страној школи у Србији, где су неговани богата традиција и престижни програм наставе. Растао је дружећи се са децом царских Руса који су населили Београд након Октобарске револуције, међу којима је био и три године старији будући бунтовни млади сликар Игор Васиљев (1928-1954). Са Васиљевом је ишао у ноћне шетње Сењаком, пењали су се на бандере и скидали са њих сијалице, ноћу препливавали Саву и градили први сликарев атеље од брвана украдених са укотвљених баржи на реци.

Био је активан спортиста. Иако неубедљивог изгледа, освојио је 1946. године првенство Србије у прсном пливању на 200 метара у базену, испред универзалног спортисте, пливача, фудбалског голмана, скијаша Северина Бијелића. Након овог догађаја, поражени такмац из новооснованог клуба Црвена звезда постао је кум његовом надимку Исус. Тада Пеђи још није расла брада, али је изгледао заиста толико измучено и жилаво као да је скинут са крста. Од тада, сви су га знали као Исуса, по имену које га је пратило до краја живота и које у основи нема никаве везе са његовим каснијим животним опредељењем да пројектује цркве. Поред спорта бавио се се радио--аматерством, астрономијом, биологијом, музиком и наричито математиком, а архитектуром се "заразио" касније.

Предраг Пеђа Ристић / Фото М. Анђела


Због "буржујског" порекла, током рата је више пута привођен и затваран, а после рата је прогањан, па чак и на факултету, док је студирао. Једном приликом је, бежећи од полиције, провео ноћ сакривен на тавану факултета. Још као студент, на међународном архитектонском конкурсу за израду пројекта болнице у Паризу добио је прву награду, али као син "народног непријатеља" није могао да добије пасош да отпутује и награду прими. Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1956. године са пројектом Саборне цркве. Услед неразумевања факултетских професора, овај пројекат црквеног објекта морао је да пријави под лажним именом концертне дворане, да би уопште био разматран од стране испитне комисије. У пројекту је представио и применио оригиналну, јединствену теорију акустике, чијом је необичношћу изненадио испитну комисију. Према соственом сведочењу, после успешне одбране дипломског рада, морао је да се крије да не буде ухапшен, а двојица професора која су му дали десетку, Димитрије Леко и Станко Клиска, због тога су превремено пензионисана.

ПОРОДИЦА АРХИТЕКАТА

ПО мајчиној лози био је четврта генерација архитеката. Деда му је Милан Табаковић, врсни архитекта и градитељ, будимпештански ђак и угледни Србин у некада српском Араду, отац чувеног новосадског модернистичког архитекте Ђорђа Табаковића и Ивана, познатог сликара и професора на београдској Уметничкој академији.

(сутра: Смеле тврдње о Лепенском виру)