ЈЕЗИЧКИ приручник, који су недавно у оквиру пројекта "Кључни кораци ка родној равноправности" представили Координационо тело за родну равноправност и Агенција УН за родну равноправност и оснаживање жена (а сама публикација, са предговором Зоране Михајловић, постављена је на сајт Владе) , подучава нас (о) "родно осетљивом језику" чије прихватање и примену ауторке сматрају темељним условом и изразом истинске равноправности међу половима. Христина Цветинчанин Кнежевић и Јелена Лалатовић наводе да "Србија, нажалост, још нема законска решења на која би се могло позвати у циљу спречавања дискриминације у језику", а нуде и (незамисливо детаљан) списак занимања у уобичајеним мушким, али и у облицима за женски род. Но, може ли се језик, макар и у потпуности "родно недискриминативан", каквом нас ове младе феминисткиње подучавају, уопште сматрати "кључним кораком" у борби за постизање родне равноправности - или је приручник, баш као и сама прича о родно сензитивном језику, пре замазивање очију јавности и "шминка", у тренутку и у друштву у коме имамо недопустив степен дискриминације, фемицида и насиља?

- Језик је, верујем, најснажније средство које човек има - уверена је др Светлана Слијепчевић Бјеливук, научни сарадник Института за српски језик САНУ. - Погледајмо само развој нашег језика: у 9. веку, Ћирило и Методије донели су писмо и књиге с мисијом да рашире и очувају хришћанство. Читав словенски свет је освојен у наредним вековима. Не ратом, словом! Овде је суштинско питање да ли се добро презентује и разуме појам родно осетљивог језика - не слажем се с констатацијом да он може утицати на видљивост жена у јавном животу. Жена која се бави адвокатуром неће бити мање видљива ако је назовете адвокатом. Још важније, неће бити ни дискриминисана тиме.

АДЕКВАТНА употреба језика нужан је услов не само за остваривање родне равноправности него и за општу културу, сматра Светлана:

Светлана Слијепчевић Бјеливук


- Формално и суштински, овај Приручник је ту тему промашио, бавећи се на првом месту употребом назива за занимања, звања и титуле, остављајући по страни сва друга средства, у којима се много чешће и више огледа дискриминација. Притом, строго нормативистички, лингвистички и комуниколошки гледано, у Приручнику и нема смерница. Постоји само једна смерница: употребљавајте именице које иначе не употребљавате. Постоји списак речи, од којих су многе биле у употреби одавно, али с другим значењем, а има и оних које су створене за ову и сличне прилике, поприлично неспретно.


Марина Николић


Др Марина Николић, виша научна сарадница Института за српски језик САНУ, примећује да ауторке приручника "нису баш у сагласју са достигнућима српске гендер лингвистике (иако се на њу позивају)":

- Оне сужавају појам родно осељивог језика, сводећи га, нажалост, само на суфикс. И то сматрам највећом маном ове књиге. Мислим да родно осетљив и недискриминаторан језик (који осим суфикса подразумева и забрану сексизама, избегавање фраза типа "нежнији пол", "лепши пол" и слично), заиста може учинити жене видљивијим и равноправнијим. Али, то је само једно од средстава, а никако најважније.

Прочитајте још: Ко каже борац уместо боркиња, платићe 1,5 милиона динара

Др Јованка Радић, научни саветник у Институту за српски језик САНУ, сматра да тежња да било шта, а посебно једна од укупно две природне класе бића која користе људски језик ("мушко" и "женско") постане видљива у језику, не води ничем другом до - деконструкцији језика као средства мишљења.

Јованка Радић

- Свест о једнакости (истородности и истоврсности) људских бића оба пола изражавамо тако што за све јединке тог рода кажемо "човек", "људи", а ако се верује да мушкарац и жена одређени посао обављају на једнак или једнако добар начин, да квалитет њихове делатности (лекар, хирург, официр, министар...) не зависи од пола, то веровање налаже у свему исти назив - истиче Радић. - Инсистирање на разлици типа "министарка" - "министар" не подразумева свест о равноправности и једнакости у друштвеном (људском) смислу, већ обрнуто: свест о разлици (неједнакости) и неравноправности.

Она објашњава да ће они који буду учени да "женско" није ЧОВЕК, односно, да је "психолог" једно, а "психолошкиња" друго, бити спречени да дођу до појма ЧОВЕК или ПСИХОЛОГ. Наопака и вештачки устројена језичка пракса ствара генерације неспособне да досегну појмовно мишљење, управо оно што човека чини ЧОВЕКОМ, у универзуму јединственим бићем.

- Као одрасле јединке, они ће бити способни да буду добре слуге својих господара, али не и да сами продуктивно мисле, планирају и одлучују - уверена је Јованка која се, у контексту ових агресивних насртаја на српски језик пита и да ли се сличним интервенцијама подвргавају језици старих и/или моћних народа.

ПРЕДСЕДНИК Одбора за стандардизацију српског језика, професор др Срето Танасић, подсећа да је Одбор још 2011. донео и Одлуку о питању именовања особа женског пола као носилаца одређених звања и занимања (што се данас најчешће политички именује језиком родне равноправности), а 2017. издао и саопштење, у коме се каже да је свака интервенција у језику са становишта било које идеологије која није у складу с науком о српском језику недопустива - у шта спада и наметање "социјалних феминитива" какви језик не богате већ урушавају.


Срето Танасић


Танасић је уверен да у нашем друштву, данас, има много важнијих ствари које треба учинити за жену, да је овај покрет осмишљен са управо супротним циљем од остваривања равноправности, те да он има озбиљне критичаре и на Западу.

- Овај приручник феминисткиње могу међусобно делити - каже Танасић. - Нико је не сме, ни са нивоа политичких покрета ни са нивоа државе, било коме наметати. То није језички нормативни инструмент, већ производ језичког инжињеринга, непознат језичкој пракси од Стаљиновог времена. То никако није израз демократизације друштва, већ обрнуто - покушај да се став једне друштвене групе, супротан мишљењу науке, наметне целом друштву. Политичке одлуке у било којој сфери које нису у сагласју са струком не могу донети добро друштву; та истина је добро позната и много пута потврђена.

ДА СТЕ МОГЛИ И МОГЛЕ...

- НОРМАТИВНОСТ многих именица овде је, у најмању руку, упитна (социолошкиња, политиколошкиња) али је ненормативна и незграпна лексика последица, а не узрок свеопште мањкавости - објашњава Светлана Слијепчевић Бјеливук. - Када бисмо поштовали инсистирање на оваквој употреби језика, добили бисмо не само духовит већ и нечитљив и неразумљив текст. А можемо и да замислимо како би изгледало једно препричавање најобичнијег догађаја из прошлости када бисмо овако планирали и прописивали језик: "Да сте могли и могле да будете први и прве који су и које су се залагали и залагале за родно осетљив језик, данас би све било другачије."


ЈЕЗИЧКИ РОДНО НЕОСЕТЉИВА СТУДИЈА

НА ЛИСТИ су се нашле и именице које не означавају ни титуле, ни звања, ни занимања, каква је, рецимо, именица богаташица. Или бољшевикиња? Чудне су и идеје да се жене које обављају послове бискупа називају бискупице, док крупије остаје непроменљиво... - наводи Светлана Слијепчевић Бјеливук, која је, баш као и већина лингвист(кињ)а који су Приручник погледали, остала запитана над многобројним недоследностима. Рецимо, све три саговорнице "Новости" "по Приручнику" би биле искључиво "докторке наука" - док жене лекари могу да бирају између титула "докторка" и "докторица". Желећи ваљда да "покрију" све делатности, ауторке нуде облике попут "известилице" и "извештачице", од речи известилац односно извештач, а нису поштеделе ни граматички женски род већ препоручују да попут Хрвата усвојимо и суткињу или судиницу насупрот судији ако желимо да будемо "језички осетљиви", наравно.