ЈЕДАН споменик, недавно подигнут у Билећи, поделио је јавност у Босни и Херцеговини и изазвао различите коментаре: у Равногорском парку, висок три и по метра, од 1. јуна "мотри" на пролазнике четнички генерал Дража Михаиловић. Аутор споменика је чувени херцеговачки вајар Миливоје Бокић, старина од осамдесет пет лета, која је у свом дугом и изузетно плодном животу прошла "сито и решето", па и шест логора током последњег рата...

Његове скулптуре красе и друге херцеговачке паркове и тргове (у Тивту и Требињу), а Бакићевих руку дело је и галерија коју је својеручно подигао под Леотаром, на обали Требишњице: градио ју је читавих петнаест година, део по део, да би посетиоцима отворио врата пре четири године. У овом кружном здању, на два нивоа, данас су изложене и слике многих познатих уметника. Али, пре свега ово је простор за Бокићевих четрдесетак скулптура које се по цео дан купају у сунцу окружене широким прозорским окнима. Стална поставка није продајног карактера, док је улаз свима - слободан.

- Немам ја најдраже мотиве, најдраже ми је оно што тренутно радим. Од класике до апстракције - са горштачком једноставношћу, озбиљно а непосредно, каже на почетку разговора Миливоје Бокић. - Све долази из маште. Шта за мене значи Херцеговина? Камен...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: У "Академију" наглавачке

Бокић је рођен 1. априла 1934. године у Домашеву, код Требиња. Већ је имао своје отиске у дрвету и камену, када се 1962. одселио у Мостар и у овом граду остао до почетка рата. Радио је у позоришту лутака, правио сценографије, костиме, лутке. С одласком у "слободњаке", настао је и Бокићев чувени атеље код Старог моста. У њему су се, уз чашицу лозе и разговора, окупљали великани тога доба, Иво Андрић, Добрица Ћосић, Десанка Максимовић.

- Једну изложбу ми је отворио Ото Бихаљи Мерин. Дешавало се и да по целу ноћ седим с Јуром Каштеланом и Скендером Куленовићем. Десанка Максимовић ми је у сећању остала као дивна, фасцинантна старица. Каква су то дружења била...


А онда су дошле страшне деведесете. Угледни вајар у већ одмаклим годинама, затваран је и мучен у шест логора муслиманско-хрватске коалиције. Од мостарског Дретеља до сплитске Лоре.


- И у Другом светском, као дете, свашта сам прошао. Али, ово што сам доживео у последњем рату, не може се описати. Током мучења поломљена су ми ребра, оштећена кичма. Схватио сам да још нисмо сазрели као цивилизација. Човек је човеку и даље вук - каже горко Миливоје Бокић. - Страшна су то мучилишта. Мене су извели као неку мачку, нисам ни знао шта се дешава. Ко зна да ли бих преживео да са Запада нису интервенисали за моје избављење. Имао сам педесет килограма када су ме пребацили у Копенхаген. Шта ме одржало у животу? Пркос.


Онда, с узвишеним достојанством, господски одмерено, прелази на другу тему:


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Црњански као изазов

- У вајарству ништа није лагано. Зато сви "беже" у боју и четкицу... Излагао сам и у Паризу, Единбургу, после овог рата приређене су ми четири изложбе (током дванаест година) у Градској галерији у Берлину. Нигде нисам доживео тако изузетно интересовање и посету - каже с уздржаним осмехом ова старина, а затим се брзо исправља: - Не ја, него моје скулптуре... Народ је народ, свуда исти. Зато сам се у Берлину и Паризу осећао као у Требињу, или Домашеву у коме сам рођен. Лако је прилагодити се сваком народу и човеку. Ипак, док сам жив, овај крш има посебно место у мом срцу.


ЕВРОПСКЕ ИЗЛОЖБЕ

СКУЛПТУРЕ херцеговачког уметника красиле су изложбене просторе широм Европе. Видели су их љубитељи уметности у Копенхагену, Грену, Архусу, Берлину, Левенштајну, Бад Маргентајму, Нојенштату, Грацу.... Бокићеви радови и данас се налазе у многим галеријама и приватним збиркама широм Старог континента.