УМЕТНИЦИ воле да кажу да су им највеће награде пуна сала и реакција публике, а ако гледамо по томе, онда је Ана Мариа Роси, редитељка филма "Ајвар" добила највеће признање. За пројекцију, у оквиру 26. фестивала европског филма на Палићу, тражила се карта више, а Летња позорница је била тесна за све оне који су желели да гледају филмску причу чији су главни актери Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић.

- Нисмо очекивали да ће толико људи стајати и да толико људи не може да уђе, и што је најлепше, нисам могла ни да претпоставим да на сопственој премијери нећу имати места да седнем - каже за Новости редитељка Ана Мариа Роси, добитница Специјалног признања на фестивалу.

- Када смо добили позив са Палића за Главни прогам, знали смо да је то право место за фестивалску премијеру, где ће домаћа публика бити у прилици да га види заједно са другим добрим и релевантним европским филмовима. То нам је омогућило да, пре биоскопске пројекције, видимо како филм дише пред публиком, али и где се налазимо међу колегама из целе Европе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Борба за Златног лава

"Ајвар" је интимна драма двоје људи из Србије, који имају успешне каријере у Шведској, али им је брак у кризи. Као и многа друга остварења приказана на Фестивалу, и ово спада у "ангажоване" филмове, који прате личне, људске судбине.

- Све велике теме, универзалне, историјске, политичке, друштвене најбоље се причају кроз мале, интимне приче, јер се гледалац ни са чим лакше не идентификује него са појединцем - објашњава редитељка.

Дајући филму назив "Ајвар" редитељка је желела да он буде симбол свега одакле потичемо и метафора свих избегличких живота.

Сцена из филма "Ајвар" / Фото Фестивал Палић

- Када смо га урадили, прве реакције оних који су га погледали биле су да не личи на домаћи филм. То је требало да буде комплимент који би говорио да је професионално урађен, добро одглумљен, визуелно задовољава критеријуме европског филма. Нама то наравно импонује, али мени је веома стало да то буде домаћи филм, са причом о менталитету, карактеру људи који добро разумемо и препознајемо, проналазимо у себи. На крају крајева, наслов је толико домаћи да више од тога не може да буде - истиче наша саговорница. - Домаћи филм је на лаганој узлазној путањи. Не можемо се такмичити са кинематографијама које избацују стотине филмова годишње, али с друге стране, српски аутори су жилави, боре се, уклапају у оно што се назива ангажованим, биоскопским и европским "арт хаус" филмом.

После "Ајвара", Ана Мариа Роси ради на новом филму у чијем фокусу ће бити породица.

- Имам жељу да следећи филм буде један од два сценарија на којима радим, оба се баве породицом као нуклеусом преко којeг се преламају друштвене, политичке и историјске околности последњих неколико декада на овим просторима, који се данас зове регион - најављује редитељка.


БОЛ РАСТАНКА

ФИЛМ "Ајвар" завршава се растанком брачног пара, и то на аеродрому, пред повратак у Шведску. После расподеле ствари, на поду аеродрома остаје тегла ајвара.

- Код растанака нема генерализовања. Он је заједнички и мушкарцима, женама и млађима и старијима, он је нешто људско, болно, нико му се не радује какве год да су околности. С друге стране, он умногоме одређује наш живот убудуће - објашњава редитељка.