КАДА је Стефан Лазаревић добио 1403. титулу деспота и Београд на управљање, написао је: "Нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, разрушен и запустео, саздах га и посветих Пресветој Богородици." С правом пише о "најкраснијем месту", јер је географски положај града јединствен. Пет векова касније, архитекта и урбаниста Ле Корбизје је у свом дневнику са путовања по Балкану 1908. Београд назвао "нечасним, прљавим и неорганизованим". Овај запис великана слободно је интерпретиран као "најружнији град на свету на најлепшем месту на свету". За историчаре, ова констатација архитекте настала је на основу запажања последица вишевековних рушења. Очигледно, Ле Корбизјеов "најружнији град на најлепшем месту", кроз историју је био најлепши град на најстрашнијем месту света, а на основу написа "Њујорк тајмса" из далеке 1876. лако је закључити "да се на турском походу у Европу није испречила Србија са Београдом који је тада сравњен са земљом, данас би свакако као он изгледали Немачка и Француска, Беч, Минхен и Марсељ". Путујући Балканом 1927, Ле Корбизје је посетио македонски градић Крушево. Ганут лепотом префињеног урбанизма где свака кућа има неометан поглед и осунчање, посебно елегантним линијама детаља фасада, славни архитекта је у свом даљем раду црпео инспирацију из овог предивног балканског места. Али, по чему се разликују Београд и Крушево и да ли смо се данас удаљили од резигнираног Ле Корбизјеовог описа наше престонице?

Данашњи Београд увелико се разликује од некадашњег. Заједно са Новим Београдом, који је после рата подигнут управо према Ле Корбизјеовој урбанистичкој доктрини, српска престоница је постала савремени град. Али, за разлику од многих историјских места, па и Крушева, непромишљеним урбанизмом и непланском градњом изгубио је своје основне урбане вредности. Над њим је извршен урбицид. Од града на падини из које се развио Савски амфитеатар са грађевинама оријентисаним према реци, предивних погледа, осунчаним и проветреним, несмотреном урбанизацијом обале уништили смо природно урбанистичко богатство. Насупрот Крушеву, Београд је своју урбанистичку предност коју му је подарио терен забетонирао гигантоманијском архитектуром безличних, безидејних солитера који се положајем намећу а не уклапају и уништавају све добро што је у архитектури Београда стварано вековима, пре свега везу града са тереном.

Прочитајте још - ДНЕВНИК ЗАБЛУДА: Политика заборава

Данашњи Савски амфитеатар више није место са којег се пружају визуре, где зграде не заклањају једна другу, већ пре личи на големи зид, баријеру која се испречила између природно грађеног Београда и наметнутог новог града - гета богатих, у којем мањина ужива у урбанистичким погодностима одузетим староседеоцима. Без Савског амфитеатра, данашњи Београд је изгубио панораму, своје лице, постао је безличан, бескарактеран, безизражајан, лош.