ПО тачним мотивима Сервантесовог "Дон Кихота", Ведрана Божиновић је сачинила занимљив и отрежњујући међучин (ентремесес), какве је и Сервантес писао, постављајући их између два чина својих драма, драстично друштвено ангажованих.Ентремесес су ублажавали ту оштрицу вечите Сервантесове борбе за честитост и исправност, најчешће метафорично успешне колико и борити се са ветрењачама. Ентремесес су, у жанру фарсе, били често писани у шпанском Златном веку, а забрањени су крајем седамнаестог века, због своје увредљиве комике.

Искрено се надамо да одлична представа "Дон Кихот", Андраша Урбана, у продукцији Градског позоришта Подгорица и Барског љетописа, (где је премијерно изведен) неће бити те худе судбе, јер је директна, провокативна, субверзивна - и тачна, такође и истинита! Тумачењу седам глумица (Бранка Фемић Шћекић, Вања Јовићевић, Кристина Обрадовић, Сања Поповић, Анђелија Рондовић, Јелена Симић, Бранка Станић), Ведрана Божиновић је наметнула деконструисане опште митове и предања, од упутства како Црногорац да добије мушког наследника до ужаса паљења књига, као непожељних сведока невремена. Окренуто ка аутоиронији, глумице су певале и говориле о "најљепшој земљи усвијет", својој Црној Гори, без зазора се подсмевајући потчињавању свог и сваког пола важећем друштвеном вредновању.

Прочитајте још - "Дон Кихот" на живот и смрт

Духовито, дивно, страсно и тужно, у исти мах, огољено до просте истине, уз енергичну музику Ирене Поповић Драговић, у сведеној сценографији Смиљке Шепаровић Радоњић, у симболичним костимима Лине Лековић, Андраш Урбан је режирао своју можда најангажованију представу, упркос јачини доживљаја представа "Капитал", или "Мира".

Такав континуитет мисли, порука, догађаја, интроспекције се не виђа често у активистичком театру. "Дон Кихот" је представа -порука, сама собом. Писана телом, гласом и чистим, честитим сервантесовским умом.

Зато одушевљава својом једноставношћу и одважношћу.