ЕВРОПА данас изгледа баш онако како је пророковао ратник и харлекин, фашиста кога су комунисти обожавали, бриљантни репортер и писац Курцио Малапарте (1898-1957).

- Сједињене Државе, тврди он много пре 1945, ће постати у правом смислу речи европска сила 20. столећа (и касније), без које Европа неће бити ништа, а с којом неће бити богзна шта. Малапарте је био један од првих који је схватио шта за једну демократију, мишићаву и без комплекса, значи "извозити" своје вредности да би се свет ставио под катанац - пише Маурицио Сера у књизи "Малапарте-живот и легенде".

Ово изузетно дело у преводу Олгице Стефановић недавно је објавио "Службени гласник" у библиотеци "Ностра вита", коју уређује Бранко Кукић. Реч је о биографији која далеко превазилази жанр, јер биограф као археолог копа по архивима и сећањима у потрази за Малапартеовим тајнама откривајући тако раскошан мозаик са призорима изгубљених илузија и трагедија Европе у 20. веку.

Прочитајте још - На оболу савести

Књига о авантурама "проклетог Тосканца" једнако се пажљиво чита у тишини собе, на плажи и у градском превозу. Биограф не идеализује јунака већ нам хируршки хладно открива интимне животне метаморфозе неустрашивог дечака добровољца, левичара, који у Великом рату бежи од куће да би ратовао за слободу Француске и уједињење Италије.

ОСЛОБОДИЛАЧКА ОКУПАЦИЈА МАЛАПАРТЕ 1959. иронично анализира "ослободиоце-окупаторе" Американце који су немачку идеју о нижим расама заменили тезом да су амерички противници носиоци библијског греха: - Волим Американце јер су добри хришћани, искрени хришћани. Јер верују да је Христ увек на страни оних који имају право. Јер мисле да је грех немати право, да је неморално не бити у праву. Јер верују да су само они џентлмени, а да су сви народи Европе мање или више непоштени. Јер верују да је побеђени народ - народ криваца, да је пораз морална осуда, да је акт божанске правде.

- Фон Мудра је концентрисао две хиљаде комада артиљеријских оруђа на фронту од једва пет километара. Био је то прави покољ. Седећи на трави, ослоњени о стабла дрвећа, на терену без ровова и заклона, убијали смо се пушећи једну цигарету за другом. У зору када су Sturmtruppen прешле у напад наше бројно стање се преполовило. Пошто више ништа нисмо могли учинити, чинили смо чуда. Пало нам је на памет да запалимо шипражје испред непријатељских оклопних возила, која су тако морала да се повуку уназад да им резервоари с бензином не би експлодирали. Борили смо се усред ватре. Нисмо јели 24 сата и нисмо имали ништа за пиће. Али ми нисмо измакли ни за педаљ - записао је 19-годишњи поручник Малапарте, који је у бици отрован немачким бојним отровом иперитом, од чега му плућа никада нису зацелила.

Упркос томе он учествује у свим револуционарним догађајима, заблудама и ратовима 20. века као сведок пропасти идеја просвећености и слободе.

Згрожен анационалношћу италијанске левице после рата Малапарте се као и бивши социјалиста Мусолини одриче и постаје прво перо фашизма, за који верује да ће вратити херојске националне идеале и увести социјалну правду. Он се диви и револуцији у СССР, али почиње да сумња у њу када упозна Лењина "који о слободи говори кроз зубе".

После књиге "Техника државног удара" која разоткрива тајне октобарске и фашистичке револуције, Мусолини хапси Малапартеа, а Троцки га ставља на стуб срама. Због тог "револуционарног кувара" који је и Мао Цедунг држао под јастуком, издајником су прогласиле и левица и десница. Због исте књиге су Малапартеа хапсили и Американци 1943. када су се искрцали у Италији. Убрзо су га пустили, обученог у униформу савезника, јер Малапарте је жива легенда, човек кога мрзе и диве му се. Његову књигу "Кожа", о Италији под америчком "ослободилачком окупацијом", Ватикан анатемише, али папа тајно издаје наређење да се свештеници боре за његову душу.

Сера фантастично слика призор умирућег писца у болничкој постељи око које се сударају фратри у нади да ће га најзад крстити и комунисти који му доносе партијску књижицу.

Серина прича о Малапартеу је еп о појединцу који је предосетио стварање света без великих идеја и покренуо сопствени рат за индивидуализам који и данас тиња у џеповима отпора. Зато пророчански звучи и псеудоним Малапарте (право име му је било Курт Ерих Сукерт) којим је писац заменио своје презиме јер је "Бонапарте већ било заузето".

Он већ 1946. упозорава на "фашизам антифашиста" и жали за "Европом нација", за коју осећа да ће постати колонија евроатлантског милитаризма: "Међу бројним разлозима због којих нас савезници строго оцењују постоји и овај: да у поворкама, на демонстрацијама, церемонијама, политичким конгресима узвикујемо све осим: Живела Италија! Колико пута треба понављати да у овој трагичној Европи више-мање побеђиваних нација савезници више цене народе који су сачували љубав према свом имену и који се њиме поносе, од оних који се стиде што имају отаџбину."