ИЗ пера прворазредног српског приповедача и романописца Горана Петровића, кога су широм света већ уписали као великог аутора, пред читаоцима "Вечерњих новости" налазе се дела из циклуса "Приче о Мерама".

Једном месечно, у Културном додатку, наш лист ексклузивно објављује ове Петровићеве књижевне бисере.


Недавно сам био у Риму. Први пут у животу. Жена и ја смо посетили све оно што се препоручује у водичима. Пошто је наш боравак потрајао дуже од уобичајеног, туристичког, имали смо прилике да видимо и много више, а некима од најчувенијих места враћали смо се у неколико наврата. Тако смо два пута били у Ватиканским музејима. Величина и количина онога што је тамо изложено у потпуности оправдава множину у називу. Помисао на оно што није изложено, и уопште, како је све то до Ватикана доспело - даје комплексу додатну димензију.

Било како било, тај први дан у Ватиканским музејима провели смо трудећи се да ништа не прескачемо. Кренули смо од древних цивилизација. Имајући у виду да су музеји заиста огромни, а већина посетилаца за њих може да издвоји тек неколико часова, мапе-водичи обиласка, као и бројни путокази, предлажу разне пречице. Рецимо, оне који не би да се задржавају у салама старог Египта или Месопотамије, оне којима су крупнооки портрети из Фајума или крхке античке вазе незанимљиви, њих ти музејски планови или путокази могу да изведу право пред скулптуру складног Аполона Белведерског, или трагичног Лаоконта и његових синова. Било је нечег недостојног у овом пренебрегавању читавих епоха, у тој гужви која је повремено личила на гужву у метроу, на улазу у хипермаркет у доба распродаје, или пред благајном фудбалског стадиона. Било је и нечег тривијалног у свиткању мобилних телефона и селфијима чију позадину чине врхунци цивилизација. Ово није никаква осуда, већ смо довољно осуђени тиме што у нашем добу свега има, само нам све чешће понестаје времена.

Ипак, ми смо имали ту срећу да не морамо да журимо, да можемо да сачекамо да се жамор вођене групе туриста удаљи, па да уграбимо тренутак-два самоће испред неког облика суште лепоте. Зато и нисмо стигли да обиђемо све музеје. Зато смо, од колекције до колекције, од сале до сале, тек пред крај дана стигли до Сикстинске капеле. Заправо, схватили смо у једном тренутку, највише посетилаца од самог почетка хрли у том правцу, многи користећи већ спомињане пречице које препоручују музејске мапе-водичи. Сви тамо хитају због Микеланђела и чувене таванице, па је зато тамо и стална гужва, људи кроз ову капелу најчешће пролазе без икакве могућности да се у њој и задрже.

Касније сам прочитао да смо жена и ја, мада случајно, поступили најбоље. Зато што смо све што претходи капели обилазили полако, у њу смо ступили тек један сат пред затварање музеја, када је људи мање, када може да се седне на клупе уза зидове и када човек најпознатију таваницу на свету може да гледа колико-толико у миру. Не бих да описујем шта смо видели, то знају и они који тамо нису били, пошто не верујем да има људи којима није познато о чему говорим у овој причи. Углавном, у Сикстинској капели смо задивљени провели готово пун сат, а када смо из ње изашли, схватили смо да је још много тога остало да се обиђе, а радно време музеја истиче. Чувари су нас већ опомињали. Тада смо решили да се вратимо кроз неколико дана и разгледамо сале до којих те вечери нисмо стигли.



Тако је и било. У том другом наврату убрзано смо прошли деловима музеја које смо већ посетили. Убрзано, али заправо спорије. Тог дана је владала изузетна гужва, просто смо милели препуним салама, чекали у подножју затиснутих степеништа или пред вратима, па сам предложио мојој жени да заобиђемо Сикстинску капелу, не само зато што нисам желео да се тамо још више тискамо већ и због тога што нисам хтео да нарушим утисак од пре неколико дана. Е сад, да ли зато што сви музејски путеви пролазе кроз њу, као што сви путеви воде у Рим, да ли стога што на време нисам уочио путоказ који би нам омогућио да заобиђемо капелу - тек ми се опет нађосмо у реду пред њеним улазом, назад се није могло...

Био сам несрећан, неколико пута сам попут детета поновио својој супрузи да желим да памтим свој боравак испод Микеланђелових фрески од пре неколико дана, а не овај ужасавајући метеж... Хвала свим женама, оне увек имају неки добар предлог. Моја супруга је рекла: "Добро. Хајде онда да сада не гледамо таваницу, већ да гледамо само људе како гледају таваницу, то прошли пут нисмо радили..." Зачкиљио сам, звучало је необично, проћи кроз Сикстинску капелу а не подизати поглед, већ само посматрати друге како подижу поглед... Да, то је био добар предлог. Не тврдим да баш ниједном нисам изнова погледао нагоре, али се може рећи да смо тих четврт часа поновног боравка у Сикстинској капели углавном провели гледајући друге како гледају.

Прочитајте још - ЕКСКЛУЗИВНО ПРИЧЕ О МЕРАМА: Величина речи

И тек тада, када сам сажео, спојио горње призоре од пре неколико дана и оно што сам у другом наврату видео доле - тек тада сам добио потпуну слику. Оно горе, нисам желео да описујем, рачунајући да је превише познато. Међутим, оно што сам видео доле, то бих радо описао, али нисам сигуран да ли умем... Лица људи озарена величанственом лепотом... Лица људи свих боја, раса, националности, чак и религија, сада сједињена у миру под том таваницом... Лица људи који говоре различитим језицима, али сада делују складно... Лица људи који су до малочас журили јер је још много тога у Риму испред чега желе да се фотографишу, али би сада овде да остану што дуже могу... Лица људи обучених непримерено, као да су пошли на планинарење, или оних који превише пажње полажу на моду, а овде једнаких у том свечаном ходу... Главе које су подигнуте, забачене до бола у врату... Усне које су развучене у благи осмех... Очи на ивици суза... Ноздрве које се шире, јер човек под тим сводом добија неодољиву потребу да дише дубоко... Адамове јабучице које играју, крвне жиле које се надимају, видно пулсирају...

Био сам дубоко потресен - оно горе се не може сагледати ако се пренебрегне оно доле. Без онога горе, била би то маса, множина која тек тако пролази, повремено се гурајући, газећи, борећи се за место... Овако, то је била процесија, опход... Литија у славу, за неке, узвишеног Господа, за неке, најузвишенијег облика људскости. Били смо исти под том таваницом, не зато што је симбол сакралности, неки би рекли и похвала телесности, већ стога што је и симбол савршенства уметности. Сви смо били доле, а као да смо били горе. А одозго, са таванице пружене руке као да су и нас дотицале, грлиле... Гледајући људе око себе, схватио сам и како сам ја вероватно изгледао неколико дана раније, док сам само гледао само горе. И намах ми је било боље. И намах сам, уместо мањка наде, осећао да свет има лепше стране. А својој жени сам рекао: "Хвала ти!" Изашли смо из Сикстинске капеле.