У ПОЖАРУ је уништен бисер београдске архитектуре, палата у Карађорђевој 7 коју је крајем XIX века пројектовао у стилу академизма чувени Константин Јовановић. Поражавајуће у овом догађају је што мало ко верује да је овај споменик културе, са кога је пре неколико година скинута заштита, изгорео случајно. Исувише смо оптерећени примерима намерног урушавања, уништења, правног запостављања и насилног упропаштавања споменика културе, да бисмо поверовали у причу о несрећном случају.

Блок између Карађорђеве улице и Косанчићевог венца је највредније језгро Београда, у којем је сачуван изворни изглед престонице. Као такав, на мети је урбанистичких предатора, јер представља изванредну шансу за добру зараду. У тим околностима улози се подижу, у "бизнис" се укључују многи, па и сама градска власт, чак и представници институција чија је намена чување ових простора од урбаних насилника. У таквим ситуацијама, институције за заштиту споменика културе често радикално мењају своје ставове. У случају зграда заштићених споменика културе у Карађорђевој 7 и Париској 3, за само четири године Републички завод за заштиту споменика културе променио је мишљење и од става да заштити ову градску амбијенталну споменичку целину, дозволио њено уништење бруталном градњом.

Прочитајте још - Константин Јовановић: Историја изблиза

У "пожарном урбанизму" ништа се не препушта случају. Принцип је јасан: прво се грађевина - (не)заштићени споменик културе запусти до те мере да је више нико не перципира као споменик. Потом се спроведу "измене и допуне урбанистичког плана" у којима се констатује лоше стање тог споменика и припреме правни основи за његово уклањање. Паљевина је само средство којим се јавност стави пред свршен чин, за случај да реагује и евентуално покуша да спречи рушење споменика културе. Тако то иде, годинама. Пожар је "најчистије" и најбрже решење за рушење споменика културе. Сва друга решења укључују "непотребне" дебате, расправе, учешће стручних лица и јавности, па и евентуално организовање протеста група за заштиту културног наслеђа. Ризик пожара је срачунат, а евентуална цена и законске санкције, мале.

Многе вредне и значајне зграде уништене су на овај и сличне начине. Обим деструкције историјских, урбаних и амбијенталних вредности је велики. Њу најчешће врше будући инвеститори, а у свему често учествују локалне власти, урбанисти и сами пројектанти. Покривајући интересе капитала, заводи за заштиту споменика све више делују као политизоване институције, док грађанима једино остаје да се питају зашто не постоји искрени јавни интерес за заштиту културних вредности? И зашто, реално, не постоји могућност њихове заштите? Јасно је да је исувише много тога уништено и да није могуће поправити направљене грешке. Последице ће бити трајне, погубне, а осетиће их долазеће генерације које ће живети у безличној, безвредној, нехумано урбанизованој средини.