ВРХУНСКИМ домаћим и европским признањима (награда Француске филмске академије "Цезар", Европске филмске академије "Феликс", номинације за Награду за сценографску изузетност Америчког удружења арт директора, "Еми"...), Миљен Крека Кљаковић додаје овог лета и награду "Александар Лифка" за допринос европској филмској уметности, коју му додељује Фестивал европског филма Палић.

Сценограф чије је име релевантно у оквирима светског филма, који је "пропутовао" историјским епохама, земљама, културама и религијама конструишући и градећи најразличитије филмске "магије", говори, за "Новости", о својој каријери, признањима, а разговор почињемо једном ексклузивном причом.

* Док сте са оскаровцем Беријем Левинсоном завршавали нови велики пројекат, овде је у потпуној тишини, инкогнито, започео рад на документарном филму о вама, у коме вас игра Џони Деп.

- Када сте већ започели ту причу, открићу и неке појединости, мада о томе не волим да говорим док филм не буде готов. Нисам ја онај који је иницирао да се овај филм направи, неко је дошао на идеју да се преко Филмског центра Србије, а у сарадњи са продуцентском кућом "Центар филм", за коју сам, иначе, у младости урадио неколико значајних домаћих филмова, сними документарац о мом дугогодишњем бављењу филмском сценографијом. Пристао сам на сарадњу, али не због себе, већ због жеље да овим путем афирмишем занимање филмског сценографа, како би се овој професији поклонила већа пажња, јер она то и заслужује.

Прочитајте још - КЉАКОВИЋ О НАГРАДИ "ЛИФКА": Велика част

* Деп је, иначе, ваш дугогодишњи пријатељ. Где су "пале" прве клапе филма?

- У овом филму ће учествовати сви моји пријатељи широм света, и то ће бити потврда да је филмска сценографија незаобилазан и важан елемент сваког филмског пројекта. Деп је само један од њих, и тај материјал са њим је већ снимљен, али, као што кажете, инкогнито, у мојој кући у Београду. Због тога сам се накратко вратио из Будимпеште, где сам завршавао рад са Левинсоном, и нисам могао ни да претпоставим да ће се Џони Деп упустити у авантуру да ме глуми док радим за радним столом у својој библиотеци. Било је забавно и смешно, али пошто се добро познајемо није му било тешко да ме игра. Била је то ноћ присећања и евоцирања нама драгих и дивних успомена, све у свему, ноћ за памћење, мада предстоји још пуно рада и снимања за овај филм.

Миљен Крека Кљаковић,Фото Д.Миловановић

* Саградили сте Венецију са 135 палата из 15. века, Туркменистан и дворац у Казахстану, читав енглески град из епохе и готску катедралу из 12. века, Меку, Медину и хришћански манастир у Босри из 6. века на 120.000 квадратних метара изведеног декора..., а онда је стигао позив од Левинсона...

- Левинсонов филм је још један у низу пројеката са озбиљним, значајним и препознатљивим филмским декором. Такве филмове и волим да радим, ма колико захтевни они били, јер у мени још увек постоји потреба да се суочим са великим изазовом. Левинсона се није смело и није могло одбити. Он је ипак редитељ светске класе, оскаровац који је у својој дугој каријери направио велики број значајних светских хитова. Био сам пријатно изненађен његовим позивом на сарадњу, и зато сам дао све од себе да искористим ту пружену шансу. Он је један од оних редитеља који са великим респектом и уважавањем комуницирају са својим тимом, верују ауторима с којима сарађује, и то вам даје нову мотивацију да и од малих ствари направите чудо, а чуда је било.

Скица за сценографију логора Јаворцно

* За овај филм, први пут у каријери, конструисали сте и дизајнирали два највећа нацистичка логора из Другог светског рата, у Аушвицу и Јаворцну. Колики је, заправо, био тај декор?

- Сценографски гледано, овај филм је имао врло велики и компликован филмски декор, јер смо највећи део објеката за филм градили и снимали у Мађарској - и Аушвиц, и радни логор Јаворцно, и много америчких ентеријера из епохе, па чак и улице Њујорка. Не памтим да сам и у једном филму до сада имао толико објеката које је требало осмислити и изградити у тако кратком року. Али, филм је чудесна магија у којој и немогуће постаје могуће.

* Да ли је Левинсон заиста снимао овај филм као да с њим планира још једну трку за Оскар, како су неки светски филмски часописи наговештавали?

- Прича филма заснива се на историјској чињеници да су нацисти у логорима организовали боксерске гладијаторске мечеве, у којима су се логораши борили убијајући једни друге, а сценарио је настао по аутентичној животној причи некадашњег логораша, касније славног боксера Харија Хафта, изазивача легендарног Рокија Марчана. Књига коју је написао Алан Хафт је исповест његовог оца, Харија Хафта, о страдању и голготи коју је прошао у нацистичким логорима. То је једна потресна сторија о човеку који је пуким случајем преживео страхоте Аушвица и Јаворцна, и много година касније успео да се поново уздигне и постигне завидан успех у Америци бавећи се професионално боксом. То јесте амбициозан филмски пројекат. Да ли ће ући у трку за Оскар, видећемо. Али, оно што знам и што сам видео на пројекцијама материјала који је снимљен, то је филм о којем ће се, сигуран сам, дуго причати.

Са Денијем Девитом

* Ко је све окупљен на овом пројекту?

- Левинсон је увек бирао сараднике који имају велико искуство, и од којих може да очекује да ће дати свој креативни максимум. О глумцима да и не говорим. Сарађивао је са најзначајнијим именима светског филма - Дастин Хофман, Том Круз, Роберт де Ниро, Ал Паћино, Робин Вилијамс, Бред Пит... Овога пута за главну улогу одабрао је Бена Фостера, који је, да би играо Харија, у једном моменту морао да ослаби петнаест килограма. Између осталог, и то говори о озбиљности и комплексности овог филма. Поред њега ту су Дени Девито, Џон Легуизамо, Питер Сарсгард, и да не набрајамо даље.

Прочитајте још - ДОПРИНОС ЕВРОПСКОЈ ФИЛМСКОЈ УМЕТНОСТИ: "Лифка" Кљаковићу

* Британски "Гардијан" је 2016, у време највећих кампања за Оскар, вашем раду посветио неколико страна. Да ли заиста свако ко се бави филмом сања да добије најпопуларнију награду у свету?

- Мислим да сам у својој дугогодишњој каријери већ направио неколико филмских сценографија које завређују пажњу и које су оставиле јасан печат и траг у филмској уметности уопште. То што нису биле номиноване за награду Америчке филмске академије, питање је правила игре за доделу те највеће награде. Већина тих филмова није била са енглеског говорног подручја, па је по протоколу процес за улазак у номинацију доста компликован. За мене као уметника важно је да сам са тим филмским декорима испунио свој сан, а то да ли ће уметничка слика неког од нас аутора висити у галерији или на зиду дневне собе, најмање је важно.

Миљен Крека Кљаковић - Изложба скица, фото Танјуг


УЛИЦА МАРШАЛА ТИТА

* ПРОФЕСИЈА вас је учинила грађанином Париза, Холивуда и читавог света, али у вашој кући у Београду стоји табла на којој пише Улица маршала Тита. Значи ли то да сте још увек Југословен?

- То је већ давна прошлост, али се лепе успомене не могу избрисати, Врло често се питам да ли би постигао у животу све ово о чему сада говоримо да тих времена није било. Вероватно не. И зато јесам носталгичан, али и захвалан земљи у којој сам одрастао, а које, нажалост, данас више нема.

БРАНДО, СПИЛБЕРГ, ФОРМАН...

* ТОКОМ више од четири деценије каријере доживели сте готово све - највеће професионалне изазове, познанства и дружења са Форманом, Спилбергом, Жан-Пјером Женеом, Ридлијем Скотом, Брандом, Феј Данавеј, Изабелом Ађани... Шта бисте желели да вам се још догоди?

- У свим стварима у животу треба наћи меру, успоставити баланс између жеља и стварности. Што се мене лично тиче, мислим да сам скоро све своје жеље испунио и све своје снове досањао. Ту је близу и крај каријере, али у мени још увек постоји неки ирационални страх да се дефинитивно одрекнем филма, но то ће неминовно доћи. А за тај крај волео бих да направим једну велику опроштајну мултимедијалну изложбу која ће бити уписана великим словима у каријеру која је већ иза мене.