СТОЈА Башкат, рођена 1905. године, Српкиња из Брезичана код Приједора, одведена у логор Стара Градишка због националне и верске припадности. Убијена 1942. са 13-годишњом кћерком Смиљом.

Стоја Чекић и син Мирко, Срби из места Грбавци под Козаром. Одведени у логор Стара Градишка због националне и верске припадности. Убијени 1942.

Учитељ Бранко Босанац и његова породица (супруга Даница, синови Немања и Недјељко, кћери Дивна и Љиљана), Срби из Моштанице код Босанске Дубице, одведени у логор Јасеновац због националне и верске припадности. Убијени 1942.

Слике са судбинама заточених, мучених и убијених ређају се на монитору, у замраченој соби Јавне установе "Спомен-подручје Јасеновац". Свега ту има, и ланаца којима су окивани, и мапа стратишта где су убијани, и њихових личних ствари - од лименог посуђа, преко одеће, писама, песмарице нађене у Старој Градишки, фотографија... Стакло чува покривач Софије Бакарић, убијене у јулу 1943, и прслук од вештачког крзна Зоре Фаист Радујков, која је из логора изашла разменом. Ту је и прстен Габриела Југа, на чијој је унутрашњој страни урезан натпис "И то ће проћи". Габриел је успео да побегне из транспорта упућеног из Циглане на принудни рад у Трећи рајх.

Свега има, али као да нема ничега. Поставка, иако изузетно модерно урађена, више личи на изложбу у покушају, коју је неко почео да поставља, па отишао на паузу за ручак и више се није вратио. Прошло је нешто више од годину дана од када је директор Светског јеврејског конгреса за Израел Лоренс Вајнбаум за њу рекао да је пуко "замагљивање историје". Од тада до данас, поставка се није променила, али нису поклекли ни притисци јеврејске заједнице да се то деси.

Како је за "Новости" потврдио директор Музеја жртава геноцида из Београда Вељко Ђурић Мишина, у целу ствар умешала се и ИХРА (Међународна алијанса за сећање на Холокауст).

ДРЖАВА БИЛА НЕЗАИНТЕРЕСОВАНА И МИРКОВИЋ и Ђурић слажу се да нису истините тврдње да је на документацију о Јасеновцу деценијама падала прашина и да је за истраживаче био табу тема. Истраживачи су објавили најмање 3.500 наслова, од којих је око 2.500 Мирковић побројао у својој књизи. - Проблем је други. Осим што је преко Субнора савезна држава финансирала споменик, за сам музеј никада ни Југославија, ни Србија нису издвојиле паре. То најбоље показује тадашњи државни став, да се чува братство и јединство - каже Мирковић.

- Добро је да је ИХРА ставила Јасеновац под надзор и да ће се она питати око ревизије поставке и постављања нове. Сигуран сам да ће ову ускоро заменити нова - каже Ђурић.

Према његовој оцени, а са тим се слаже већина домаћих историчара, актуелна поставка саставни је део покушаја историјског ревизионизма у Хрватској.

- Разводњена је, недостаје јој европски контекст и довољно података који би указали на монструозност почињених злочина. Хрвати су у врсти злочина превазишли менторе из Трећег рајха. Видео сам на десетине листова с аутопсија лешева који су пливали Савом, и ретко који је имао рупе од метака. Сви су имали често и по више убода ножем. Легенде поред фотографија су недовољно јасне, а фотографије недовољно експлицитне - каже Ђурић.

Тако, рецимо, поред слике Граника, места на левој обали Саве, где се вршио утовар и истовар робе с речних бродова, стоји само да су "ту убијани заточеници, а њихова тела бацана у Саву". Али, нигде није наведено да су логораши убијани маљевима! Нигде нема ни да су бебе отимане мајкама из наручја, бацане увис и дочекиване на бајонете... А о томе су сведочили преживели. Такође, појединим експонатима перфидно се провлачи теза да је у питању био првенствено радни логор.

Логораши стално били везани


А колико људи је у њему страдало, до данас није тачно утврђено. Свакако их је било више од онога што се наводи на изложби: попис 81.998 жртава, међу којима 20.038 деце млађе од 14 година. У Музеју жртава геноцида поименце је побројано далеко више људи, али попис није готов, па Ђурић још не жели да излази са бројкама.

У време када је Јован Мирковић био директор Јасеновца, годишње је, укључујући и бројне ђачке екскурзије, меморијал обилазило око 400.000 посетилаца. Данас их нема више од 10.000. Мирковић је био директор у два наврата. Како воли да каже, први пут су га "сменили другови", други пут су га "ухитила господа".

Прочитајте још: "НОВОСТИ" НА ИЗЛОЖБИ О ЈАСЕНОВЦУ У ЊУЈОРКУ: Свет видео истину коју Загреб хоће да сакрије (ФОТО/ВИДЕО)

Први мандат му је трајао од 1978. до 1980. Иако му то нико није рекао, проблем је био што је од установе хтео да направи и истраживачки центар. На стратишту Брочица отворио је више од 40 гробница, а у селу Млака, где је једно време био прихватни логор за жене и децу, а иначе логорска економија - пет.


- У једној гробници нашли смо девојачки ђердан. То ме је потресло више него све разбијене лобање - каже Мирковић.

Покушао је да сачува око 3.600 метара остатака логорских зидина (усташе су све минирале пре повлачења) и уз њих посади јабланове. Безуспешно.

Прслук Зоре Фаист Радујков ослобођене разменом


Други пут је био директор од 1990. до 1991. године, када је ухапшен. За њим је расписана потерница због наводне "четничко-терористичке делатности и навођења ракетног напада". Од тада више није одлазио у Хрватску. Садашњу поставку није видео, али из свега што је чуо, највећа му је замерка што се из ње не види да је у НДХ почињен геноцид, са намером да се униште Срби, Јевреји и Роми.

Оруђе и оружје којим су убијани заточеници - Фото В. Ц. Спасојевић


МАЧЕКОВЦИ

ЗА Јована Мирковића (на слици) је такође важно да се користи термин "злочини у НДХ", а не искључиво "усташки злочини". Јер, како каже, злочине нису чиниле само усташе, као војна формација, већ и домобрани, оружници (жандармерија), па чак и цивилне структуре. Први злочин починили су управо припадници Мачекове заштите, 28. априла 1941, у Дудовцу код Бјеловара, да би и сам Влатко Мачек касније доспео у Јасеновац.