И АНТИЋ и Попа, свако на свој начин, унели су у српску лирику нове поетичке хоризонте. Наш језик је у њиховој поезији проговорио на дотад непознат начин. Антић је тематски ближи изразито младом читаоцу, отвара светлу пут до тајних кутака зелене људске душе. Попа проналази величанствене формуле универзалног певања, подиже смисаоне и значењске мостове између традиције и модерности. Немогуће је остварити се данас као стваралац, а бити, у некој етапи сопственог стваралачког развоја, ван утицаја ова два песничка гласа. Међу главним својствима лирике оба поменута песника, ваља истаћи једноставност њиховог израза. Та привидна лакоћа и тачност песничког говора опчињавају. Том мајсторству тежим.

Овако за "Новости" говори познати песник за децу и одрасле Дејан Алексић, чија је збирка "Радно време раја", у издању Културног центра Новог Сада, награђена средином марта признањем "Мирослав Антић", а ове седмице придодата јој је и награда "Васко Попа".

Прочитајте још - Дејан Алексић лаурет награде „Мика Антић“

* Може ли песништво да се избори са данашњицом, у којој је "радно време" људске пажње све краће?

- Поезија може да помогне само читаоцу који је способан и спреман да мисли својом главом. Права поезија никада не декламује и не доцира. Њена највећа моћ је у томе што читаоца доводи у стање запитаности. Човек данашњице је са свих страна притегнут позивима на површност и лаку забаву. За то нису потребни дубинска пажња, критичко мишљење, виталност унутрашњег света... Обраћање поезији је нека врста трагања за истином, али не са уверењем да ће истина бити пронађена у некаквом стиху, лепој песничкој слици или идеји, него понајпре у узвишеном стању прослућивања у које добра поезија готово увек може да нас доведе.

* У насловима целина награђене збирке као да се крију поруке да гледамо, читамо и стварамо. Како савремени човек одговара на те задатке?

- Однос према свету градимо тако што вањске утицаје примимо, обрадимо их мишљењем и осећањима, а потом посредством тог крајње личног искуства налазимо начин да се у том свету одредимо. Читање добре поезије у том самоодређивању може да донесе велику корист. Дубоко верујем да је човек који чита вредну литературу, да не говоримо само о поезији, спремнији за суочавање са животним невољама. Није исто гледати и видети, читати и прочитати или стварати и створити.

* Актуелна је ТВ серија "Чернобиљ", а једну песму сте посветили сећању на пролеће 1986. Да ли ће "на мали љупки свет ударити киша библијских жаба" захваљујући нашем сопственом немару?

- Годинама сам читао разне текстове о тој катастрофи. Готово опседнуто. Чернобиљ видим као метафору за наш цивилизацијски парадокс који се огледа у нескладу између нашег напретка у знању и стагнације на етичком плану. Независно од идеологија и друштвених уређења, етички компас наше цивилизације потпуно је непоуздан. Природа нас сваки дан својим хировима подсећа колико смо ситни и немоћни. Али човек на те претње може да гледа са простим људским страхом и поштовањем према силама планете. Али на катастрофе које изазовемо сами, гордошћу, немаром и зарад ефемерне добити, можемо да гледамо само са истинским осећањем безнађа.

Прочитајте још - Алексићу додељен "Васко Попа"

* Ваше колеге су се ранијих деценија често жалиле да је култура централизована у Београду. Да ли се нешто мења набоље?

- То је тачно. Али код нас је немогуће да буде другачије. У Београду живи готово четвртина становништва. За децентрализовану културу потребно је имати и популациону децентрализацију. За писца то није нарочит проблем. Писање је усамљенички посао. Не бих стварао боље да живим у метрополи. Можда бих само имао динамичнији друштвени живот. Али код других уметности се централизација осећа израженије. Ипак, да би се уживало у културној понуди метрополе, потребно је да људи имају солидан и организован живот. Нажалост, нисам сигуран да у Београду, какав је данас, имамо већину оних који се таквим животним условима могу похвалити.

ВЕЛИКА ОДГОВОРНОСТ

* A Да ли је поезија данас занимљивија и потребнија деци или њиховим родитељима?

- Готово да нема лепшег призора од родитеља који чита своме детету. Литературу за децу пишем са уверењем да ће једнако бити занимљива и корисна и деци и њиховим родитељима. Писац за децу има велику одговорност, јер ствара нешто на чему ће своје критеријуме за лепо и надахнуто изградити они који тек улазе у простор читалачког искуства.