ПРИЗНАЊА која стижу од еснафа имају "специфичну тежину", јер је увек најважније ко додељује неку награду, и друштво у ком ћете се наћи кад је примите - каже композитор Зоран Симјановић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Зоран Симјановић: Сачувати нашу баштину


Аутор који је својим делима обележио филмску и позоришну уметност, и оставио дубок траг у музичком стваралаштву овог простора, 26. јуна примиће награду за животно дело "Дарко Краљић", коју му додељује Удружење композитора Србије.

Како истиче у разговору за "Новости", ова награда обједињује два најважнија критеријума, али она за њега симболички не значи да је време за адио и "подвлачење црте" у каријери.

- Већ имам неколико награда за животно дело, међу којима су и оне од Града Београда, Удружења филмских уметника Србије, а примајући их, поред захвалности, увек сам истицао да ме се тим признањем неће решити, што се показало тачним. Још радим. Испланирао сам да се на додели награде "Дарко Краљић" чује један сонг из осамдесетих, у којем певам "Нећу да одем, и нећу, нећу, нећу...", каже Симјановић кроз смех.

Маратонци трче почасни круг“

А иза њега су велика дела - музика за 68 играних филмова (међу којима су они који су добијали највеће награде на светским фестивалима), 55 ТВ филмова и серија, више од 50 документарних и цртаних филмова, 40 позоришних представа...

- Кад ме људи питају како је могуће да сам све то направио, одговарам им као Шабан Бајрамовић. Постоји један сегмент шпанске музике коју је он отпевао у филму "Анђео чувар", и кад сам га питао одакле му то, а никада није био у Шпанији, и можда није ни слушао андалузијску музику, Бајрамовић ми је одговорио: "Откуд знам". Исти је случај и са мном - знам да сам у једном периоду много радио, али нисам правио евиденције, осим играних филмова. Тек кад сам почео да дигитализујем своју музику, схватио сам колико тога има. Најважније је, ипак, да се моја музика и даље свиђа људима, и да је после четрдесет и више година још жива.

- Композиције које сам компоновао за филмове су као моја деца - свако има неке квалитете, и не могу да издвојим које ми је најважније. Али, издваја их публика, ту има различитих мишљења, и због тога сам врло срећан.

Грлом у јагоде“, Фото фцс

И као што су популарне реплике из ових филмова и данас живе међу разним генерацијама гледалаца, тако је остала да живи и његова музика. Али, постоји и другачији пример - неки филмови су заборављени, али се из њих памте само Симјановићеве композиције.

- Мој задатак је био да музиком промовишем филм, и зато никада нисам дозволио да ми се музика користи за рекламе, без обзира на то колико желе да плате. Кад чујеш музику мораш да видиш слику из филма, а не неку машину за веш или детерџент - каже популарни Симке, који већ деценијама ужива углед вечитог, духовитог младића наше културне сцене и нашег града.

- Без смеха нема живота. То сам видео пре неколико деценија на Пулском фестивалу - Грлић, Паскаљевић, Зафрановић, Марковић и Карановић били су једина група редитеља која је заједно седела, а смејали су се као луди, не обраћајући пажњу на награде које су им ипак значиле будућност. Јер, ако добијеш награду, постоји шанса да радиш и следећи филм. Зато се касније једно такво друштво налазило у "Бео-зоо врту", а и сад се налазимо, како у врту, тако и на једном сплаву, и смејемо се до бесвести. То нас одржава у животу и подмлађује, мада то с подмађивањем иде најтеже - каже кроз смех, истичући да би његов животни пут био исти, чак и када би могао да врати време.

- Увек сам ишао грлом у јагоде, једино што сам имао срећу да не залутам у неку слепу улицу. А то је најважније - каже Симјановић.

Сјећаш ли се, Доли Бел“

НЕЗАБОРАВНИ ПЕЧАТ

СИМЈАНОВИЋ је утиснуо незаборавни печат култним остварењима "Грлом у јагоде", "Специјално васпитање", "Мирис пољског цвећа", "Национална класа", "Петријин венац", "Сјећаш ли се, Доли Бел", "Маратонци трче почасни круг", "Балкан експрес", "Отац на службеном путу", "Лепота порока", "Сабирни центар", "Тито и ја", "Танго Аргентино", "Буре барута", "Сан зимске ноћи"...

ЗА САНДУК

СИМЈАНОВИЋЕВУ каријеру красе и две Златне арене у Пули, награда на фестивалу у Монте Карлу, Кристална призма АФУН-а, Global Short Film Award, која је у области музике у рангу Оскара...

- Награде и ордење су увек потребни да бисмо колико-толико показали да те је неко препознао, сагледао твој рад. Или, да ти их бар ставе на сандук!