ПО антиратној преписци Биљане Јовановић (по чијој прози је представа добила наслов), српске списатељице (Вања Ејдус), Раде Ивековић, хрватске филозофкиње (Анастасија Мандић), Радмиле Лазић, српке песникиње (Милена Ђорђевић), и Маруше Кресе, словеначке новинарке и терапеуткиње (Сена Ђоровић), чија се занимања преплићу, драматуршкиња Бранислава Илић и редитељка Анђелка Николић сачиниле су антиратни, активистички манифест, на пола пута између литерарног и позоришног остварења.

Биљана Јовановић, српска списатељица и активисткиња (1953-1996), чије име данас носи значајна књижевна награда, захваљујући својим романима, драмама и политичким ангажманом и те како је драгоцена личност, те заслужује да се осветле њени мотиви за "перманентну револуцију", као и идеја "колективног ми" Раде Ивековић, чиме се Биљана бавила у свом недугом животу. Зато је, можда, био добар смер (драматург у вашем критичару ради) што су ауторке изабрале Биљанин пут кроз политичко време као доминантан, а да преписка, која је у средишту догађања, остане као сродна тема, која се улива у главни ток. Овако, упркос заиста изврсним интерпретаторкама жена које смо знали и које знамо, јер неке делују и данас, читава представа остаје некако недоречена и, чини се, недовољно снажна када је у питању борба у којој су, свака на други начин, сагореле. Млади Давид, син једне од њих (Драган Секулић), остао је, као лик, на нивоу скице, а могао је да буде представник другог генерацијског погледа на "заједничку ствар".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Mачорке и мачори

Остали млади глумци (Немања Стаматовић, Петар Ђурђевић, Драган Петровић, Стојша Ољачић, Вукашин Јовановић и Лазар Николић) одличан су избор редитељке да покаже "младост револуције", оне коју ће та револуција и "појести". Чак и у улогама режимских полицајаца, блазираних будућих насилника и тирана, поменути млади људи су непогрешиво следили диктат своје генерације и заиста показали да се тргедија не може унапред спречити, јер има свој ултимативни историјски ток.

У тамној, безбојној гами (костим Олга Мрђеновић), у промишљено оскудном декору Весне Поповић, са добро пласираном музиком Ирене Драговић, ова ратна, антиратна и ратничка представа је имала неколико до суза потресних тренутака (као онај са црном траком, која се носи кроз салу), али и низ општих места, помало насилно уведених (као што је трапаво гласање публике на сцени), који су догађај сводили на свакодневицу, уместо да се поезија, заиста изврсна, као и текстови све четири активисткиње, искористе брехтовски, ако не пискаторовски, што се као модел просто наметало.

Представа "Јесте ли за безбедност", више добар потез нове управе Народног позоришта него стварно евоцирање изузетности Биљане Јовановић, добар је пут, који мора да се гази рискантније и, можда, драмски убедљивије.