Српска православна црква одавно је суочена са проблемима очувања свог и националног културног идентитета. Епархија рашко-призренска недавно је изразила забринутост због намере косовских власти да заједно са Амбасадом Немачке у Приштини изврши конзервацију српске средњовековне катедралне Цркве Светог Николе на Новом Брду, претварајући је у католичку. У исто време, председник Црне Горе Мило Ђукановић оптужује Српску православну цркву да покушава да сачува инфраструктуру "велике Србије" у Црној Гори, због чега ће он "радити на обнови црногорске аутокефалне цркве". Митрополит црногорско-приморски Амфилохије реаговао је на ову изјаву констатацијом да је то први пут у историји човечанства да један атеиста и атеистичка власт стварају цркву, што је запањујуће. У суседној Хрватској, у току је вековни процес похрваћења Срба и затирања свега српског. У Дубровнику је православни храм у центру града назван хрватским именом "Црква Свјетог благовјештења", а на острву Хвару својевремено је заштићени споменик културе српски православни Манастир Свете Параскеве претворен у ноћни клуб.

Међутим, ови појединачни случајеви само су кап у мору отимања српског историјског наслеђа.

Прочитајте још - СРАМНО ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: ''Отимају'' храм да избришу Србе

Покушаји уништења културног идентитета Српске православне цркве и свега што је повезано са српском културом, трају вековима. У последњих триста година историје Срба, завојевачи су скрнавили, демолирали, рушили и палили српске цркве и манастире. Након неуспелог устанка против Турака Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1728-1737), Срби су присиљени да напусте Косово и Метохију. Тада је Богородица Љевишка у Призрену постала џамија, црква у манастиру Манасија претворена је у шталу, а Срби су продавани у робље на пијацама Европе и Азије. У Другом светском рату, окупационе снаге прво су заузеле здање Српске патријаршије, претвориле је у касарну, опљачкале и уништиле вредности, укључујући и богату архиву.

На Косову и Метохији данас је угрожено више од 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. Међу њима су и четири храма Српске православне цркве која се налазе на Листи светске баштине, која у документима Унеска нису заведена као српско православно наслеђе, већ као средњовековни споменици на Косову (Србија). Овакво стање утиче на нестајање српског културног идентитета на Косову и Метохији.

Очигледно да борба против свега српског, коју под капом глобализације светских моћника воде неки народи Балкана, има тенденцију да ревизијом културних артефаката уништи српски национални идентитет, посебно у подручјима где је присуство Србије ослабљено. У свету, суверенитет једне државе функционише као колективна свест, да би заштитио опште добро. Када је он нестабилан, национални идентитет постаје све слабији. А нестанак националног идентитета води сигурном затирању нације.