ИЗ пера прворазредног српског приповедача и романописца Горана Петровића, кога су широм света већ уписали као великог аутора, пред читаоцима "Вечерњих новости" наћи ће се дела из циклуса "Приче о Мерама".

Једном месечно, у Културном додатку, који данас обележава годишњицу излажења на повећаном броју страна и у новом графичком дизајну, наш лист ће ексклузивно објављивати ове Петровићеве књижевне бисере.

Почетком XX века, један прослављени антрополог провео је године у некој племенској заједници - учећи тамошњи језик. Зар су му биле потребне године?! И то њему, који је припадао народу познатом, између осталог, по књижевним делима светске вредности?! Зар је годинама учио тамошњи примитивни језик, сведен колико и живот тих једноставних људи?! А био је убеђен да ће боравак трајати месец-два, по повратку ће сачинити речник основних речи и студију, потврдиће се као научник који је открио најнезнатније културе и приближио их највишој европској цивилизацији. Већ је себе видео како у некој кристалној дворани држи предавање пред завидљивим колегама, додатно љубоморним после излагања јер се око њега јате најлепше даме, очаране описима подвига у дивљини.

Међутим, план се показао као мањкав већ прве вечери боравка у насељу те племенске заједнице, толико далеко загубљене у недођији да се ни данас са сигурношћу не може тврдити где се налази. Истина, мештани су били гостољубиви, антрополог није био први који их посећује. Уосталом, ни ретки посетиоци нису били лоши гости, између осталог и зато што племе није располагало ничим на шта би се странци полакомили. Наиме, у том делу света није било ни злата ни драгог камења, истраживати рудна богатства било је тешко због густих шума, сечу шума није било исплативо предузимати због прешироких река или преуских путева... Не, странци уопште нису били лоши нити захтевни гости, између осталог и зато што се већина овде задржавала кратко пошто су услови за свакодневни живот били више него сурови...

Прочитајте још - "Вече с писцем Гораном Петровићем": Родни град ми је дао све

И ваљда зато, желећи да скрати боравак због скромних услова живота, прослављени антрополог није, као обично, желео ни да се честито одмори, започео је своје истраживање већ прве вечери, уз ватру око које се окупило читаво село. Започео је једноставно, да се једноставније није могло, показао је на своју штуцовану брадицу и на свом језику изговорио реч "брада". Затим је показао на браду домороца до себе и више пута изговорио исту реч на свом језику. Имао је велико искуство, то му је увек успевало, не би прошло много, а припадник било које племенске заједнице, свуда на свету, именовао би браду на свом језику. Ипак, у овом случају, то се није догодило. Мада су сви мушкарци имали браде и мада је изгледало да сви разумеју шта се од њих очекује - настала је мала пометња, неколико њих се издвојило на страну, чинило се да се саветују какав одговор да му дају. И још је изгледало да су донели одлуку када су једном младићу нешто наредили, да би тај напунио суву тикву пијаћом водом, узео лук и десетак стрела, а онда трчећи нестао у мраку. Да ли је трчао баш свих седам дана - није познато. Вратио се наредне седмице, такође по мраку, задихан, на леђима носећи једног веома старог човека, који је, у складу са својим годинама, имао изузетно дугачку браду, седефнобелу, очигледно читав људски век брижљиво неговану. Како је младић спустио старца на оближњу асуру, тако су припадници племена намах показали његову браду и готово углас изговорили реч којом браду и именују. Прослављени антрополог је помислио да домороци сматрају како њихове браде нису достојне речи која означава овај украс мушког лица, већ су је изговорили тек када су могли да му покажу њима познату најраскошнију браду ко зна колико насеља унаоколо.

Нотирајући необичност у бележницу, антрополог је решио да сада избегне толико одуговлачење, па је показао на ватру, изговарајући реч којом се именује ватра на његовом језику. Ватра је ваљда свуда ватра, помислио је, не могу му данима доносити неку нарочиту бакљу или жишку... Опет је настала пометња, опет се неколико мештана издвојило на страну, саветовало се, да би се сви и вратили уз ватру, овога пута никога не одаславши из села. Антрополог је читаве вечери показивао на ватру и изговaрао реч за њу на свом језику, али припадници племена су упорно ћутали, повремено погледујући ка небу. Исто се поновило и наредне вечери. Затим се исто понављало читавог месеца, прослављени антрополог би зацело одустао, али није, јер га је држала славољубивост и помисао на успешно предавање, на завидљиву господу колеге и уздахе женског дела публике... Тек, једне олујне ноћи, пробудише га. Био је то прави мали потоп, лило је са свих страна, па је уминуло, негде далеко је севало, одавде-оданде би се зачуо удар грома, једна је муња на оближњој планини запалила шуму, ватра се распламсала, лизала је и суктала искрама до под сам свод, светлело је као кад свањава, а сви уоколо прослављеног антрополога показивали су у том правцу и изговарали једну те исту реч, без сумње ону којом именују ватру.

Сада већ постаје јасно зашто је учење језика тамошње племенске заједнице потрајало. Како би странац затражио да чује ову или ону реч, најумнији домаћини су се издвајали, саветовали се и доносили разне одлуке, за чије је спровођење требало времена. Рецимо, да би пред њим изрекли реч која означава воду, прослављени антропoлог је морао неколико дана да пешачи, одвели су га до неке веома набрекле реке, па су га напросто гурнули са обале, умало се није удавио, видео је рибе које никада није раније нису видели ни научници који проучавају рибе, али је сазнао, када се на суво једва искобељао, како гласи реч којом племе именује воду... Наредни пут су сви некуд отишли, у селу је остао само он, већ је мислио да се нису разумели када је од њих тражио да својом речју именују цвет, а сви су се вратили носећи корпе набраних цветова, уз ту једну њихову реч за цвет истресајући садржај поља пред њега задивљеног... Или, једном, када је показао на неко дете, очекујући да му кажу како на свом језику именују дете, после оног саветовања племенских мудраца, двоје младих је устало од ватре, узели су се за руке да би отишли у колибу... Прошло је пуних девет месеци када су антрополога позвали, она се девојка, сада жена, порађала, њени болови су били велики, грчила се и гризла усне, тело јој је било мокро од зноја, али када је нека старица придржала плод и када се детенце спрва заценило, па заплакало, сви су радосно заграјали, изговарајући реч којом именују нови живот. И тако. И томе слично. И зато је учење тог примитивног језика потрајало. Јер, припадници племена нису желели да антропологу открију ни једну једину своју реч тек онако. Пошто је тај човек био не само гост већ и странац, а када странац пита, ред је да му објасне на најбољи могући начин, најближе могуће суштини речи за коју се занимао.


Вративши се у своју земљу после избивања од више година, прослављени антрополог је схватио да баш и није више толико славан. На њега се у међувремену заборавило. Толико је проналазака и новотарија, самим тим и нових речи, савремена цивилизација сваког дана недри толика открића, ко још памти особењака којег занимају древна, примитивна племена! Ипак, захваљујући пријатељу из студентских дана, научниково предавање о далекој култури заказано је баш у једној кристалној дворани, окупило се нешто колега, мада не баш завидљивих, јер су се за његовог одсуства и они доказали као имена од важности... Ни публика женског рода није изгледала очарано... Некада прослављени антрополог изашао је за говорницу носећи читав свежањ папира. Накашљао се. Наместио је наочаре. Али, уместо да ишта прочита, уместо да ишта каже - он је ћутао.


И како је ћутња трајала и трајала, комешање у публици је постајало све гласније, зачуло се и неколико звиждука, неко је демонстративно устао, неко је одмахнуо руком, неко је добацио увреду, неко се смејао, а даме су га сажаљиво гледале као човека који не зна о чему би говорио, а камоли уме да каже нешто узбудљиво, нешто што би могло да такне њихову нежну срцад... Дворана се полако празнила, тако да већ средином предавања у њој није било никога, чак ни оног пријатеља из студентских дана. Човек за говорницом је, међутим, ћутао пуна два часа, тачно онолико на колико је раскошна дворана закупљена. Ћутао је пред празним седиштима пресвученим најфинијом кожом (попут људске, тамније пути, иако то није могуће), под најскупоценијим лустерима од кристала (може бити правог, горског), окружен строгим портретима знаменитих личности (сасвим сигурно, технички говорећи, уљима на платну)... Ћутао је, и на крају закључио: "Даме и господо, не бих имао ништа више да додам, хвала вам што сте ме саслушали."