ДОК пишемо ову критику, већ је објављено да ће Вида Огњеновић, за текст драме "Козоцид", примити своју трећу Стеријину награду за савремени драмски текст написан на српском језику (претходна два награђена су била "Како засмејати господара" и "Јегоров пут").

Млада партизанска власт је дошла на једну од проказаних "спасоносних" идеја, да у врлетној Црној Гори све козе морају да се униште, јер брсте шуму и успоравају вртоглави напредак нове државе. Вида Огњеновић пише, убојито, као обично, чисту политичку драму, на античким основама тачне црвене линије, која дели морал од корупције, живот од испразних, прецењених, политикантских идеја. Жртве су, јасно је, неминовне. Међу народом је паника, јер, објективно, то значи смрт од глади на танком слоју земље на камену, где шуме, засигурно, неће бити. Горко звучи следећа "велика" идеја Председника (одличан Мишо Обрадовић), да ће и Скадарско језеро исушити, да се добије плодна земља! Када у село, злопатећи се у путу, доспе професор Рашко Марић (Стеријином наградом за глуму, за ову улогу награђен изврсни Игор Ђорђевић), "козолог", ветеринар, научник који се одлично разуме у свет домаћих животиња, предложи, у истом тону, да се, боље је, исуши Јадранско море, да се плодна равница прошири! ... На овој дихотомији трагедије и комике, потпуно неспојивој, да се не догађа нама и овде, Вида Огњеновић гради парадокс народа и власти, живота, са његовим условностима и политикантства, које стоји на користи, суманутим идејама и бескрупулозности за жртве тих потеза.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ко то тамо квари причу?

Професор Марић, у муци да спасе козе, које значе живот, и сам увучен у апсурд и хичкоковско "плинско светло", нуди спасоносну идеју, да се на козе навуку овчије коже, па се добије извесни "овцокоз"... Тако и би. Никад није било да некакао није било (Крлежа), па тако претекоше (козе), претекосмо (наши преци), да живимо и данас у том апсурду... Да није тужно, слатко бисмо се насмејали.

Као редитељ, Вида Огњеновић даје чврст оквир својим глумцима, пишући им ликове од којих сваки има сопствену биографију и "памет". На страни "народа", она диригује овим "смакнућем памети" на дистанциран, одмерен и простудиран начин, држећи упорно поетску линију над баналним и гротескним, која покаже, на крају, кроз лик професора Марића, да је добар проседе или поезија, или није ништа! Козји месија постаје јунак ове умало трагедије, а Игор Ђорђевић, спонтано, органски, генијално (зашто не рећи) - преводи нас у уметност, из документарног жанра.

У сведеном простору Герослава Зарића (Стеријина награда за сценографију), беле коцке, као камење, и на њима коза, костим Љиљане Драговић, музику Зорана Ерића и учешће колективно, а појединачно осликаних ликова, које сликовито тумаче, пре свега, наратор Божо (Дејан Ђоновић), који нам тачно "одаје" ко је ко, по његовом досијеу (наш мучени Асанж),а онда и Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Омар Бајрамспахић, Симо Требјешанин, Стеван Радусиновић, Милош Пејовић, Павле Поповић, Жељко Радуновић...

У наказном експерименту власти, ми више нисмо онај часни народ, који покушава да разуме, па и да се побуни. Ми смо на "смицање" осуђене козе, које чекају свог професора Марића.