Шарл Бодлер је писао о "шуми симбола" коју крију свет и свет уметности, слично ренесансним мајсторима који су природу схватали као отворену књигу. За сликара Данила Вуксановића уметност је још тајна и то је мера његове задивљености пред чудом слике. Он ту тајну проналази у сакралном, које види као свет кореспонденција и иницијација.

Његове старије радове обележила је естетика палимпсеста, а новијим је успоставио однос између речи и слике. Многи су покушавали да тајну језика и слике протумаче на начин стрипа, она је, међутим, дубља, реч је о својеврсној филозофији, текстологији унутар пиктологије. Текст је као сенка слике, њен тамни одраз, проширење ка новом смислу. Од текста до линије, боје и исликаних рамова, као саставних делова слике, за овог ствараоца је логичан пут; он настоји да повеже дискурзивно са ликовним, не би ли у међусобном контрастирању боље дошли до изражаја. Зато слика слике "Кодекс" и "Чувара светла", али ствара и објекат "Кошницу", то "царство знакова" (Ролан Барт).

Изражавајући се у циклусима, захвата појавност Горгоне Медузе, омиљене теме ренесансних, маниристичких и симболистичких сликара, који поново откривају тајанство света и уметности. Од античких митова и тема, Вуксановић се упућује ка библијским, према "Генези", сликајући "на подобије" Христифора Жефаровића и Бођана. У његову визију равноправно улазе Хермес, Tabula smaragdina, Први дан стварања, Првородни грех и Зидање вавилонске куле. Реч је о темама које и даље остају у домену религије, филозофије и уметности, ма колико се њима наука бавила. Није ли још проф. Радмила Михајловић, најбољи српски иконолог, у прошлом веку низом студија разоткрила везе езотерије и српског барока? Окултно и хришћанско имају своје дубине и теологије, а можда и додирне тачке за којима трагају уметници попут Вуксановића.

Прочитајте још - ПОГЛЕД ИСКОСА: Тајанствена Милена Павловић Барили

Насликавши "Дионосов распад", Свевидеће или Недремано око, присутно у масонској као и хришћанској симболици, истражујући барокне зидне слике као и Деметрине мистерије, Вуксановић се креће од антике до (пост)модерне, од фрескописа до апстрактне уметности, откривајући како један историчар уметности насловљава своју књигу "30.000 година модерне уметности". За њега вредност има стари зидни ансамбл као Казимир Маљевич или Џексон Полок, јер тежи некој врсти синтезе. Отуда код њега има прожимања искустава (нео)енформела и апстракције са фигуративним и текстуалним. На тим вредносним пољима он чита симболе, који су својствени целокупном, не само људском стварању. Реч је о сликару који ствара традиционално, на једини могући начин, ако се поштује смисао речи traditio = предавати даље благо из трезора старине на нов начин, у новом кључу и другачијем читању, о чему је говорио још Богочовек.