ПРЕМИЈЕРА представе „Лоренцачо“ Алфреда Де Мисеа, у режији Бориса Лијешевића, биће одржана у уторак, 28. маја у 20 часова на сцени „Љуба Тадић“, Југословенског драмског позоришта.

У представи играју Марко Јанкетић, Бранислав Лечић, Слобода Мићаловић, Милена Васић, Милан Марић, Миодраг Драгичевић, Петар Бенчина и Андрија Кузмановић.


Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Отровно воће

Сценограф је Горчин Стојановић, костимограф Мариа Марковић Милојев, а композитор Ања Ђорђевић.

Из неке старе кутије с текстовима који чекају више од деценије, изронио је “Лоренцачо”. Добио сам га од Огњенке Милићевић пре готово петнаест година. Узбудио ме спој великог историјског и интимног; општег и личног. У једној особи боре се револуционар и Отац који страхује за своју децу; тираноубица и дечак који жели да сачува своју душу и добар глас о себи. Дечак је желео да добије своје место у историји, а изгубио је све. Разочарао се, схватио да је промашио циљ, живот. Пут у историју поплочан је пороцима, грехом и непочинствима. Не треба радити за човечанство и за општу добробит, јер се после не могу опрати руке.” истиче редитељ Борис Лијешевић.

Прочитајте још: 64. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ: Позориште је неуништиво

Драматург, Федор Шили овај комад описује на следећи начин: “Године 1830, комад “Венецијанска ноћ”, Алфреда де Мисеа, доживљава дебакл у позоришту, и скида се са репертоара после прве репризе. Од тог тренутка де Мисе одлучује да више неће писати драме за извођење, већ само за читање. Тако, 1834. године, настаје комад “Лоренцачо”, заснован на историјском догађају убиства фирентинског војводе Александра ди Медичија од стране његовог рођака Лоренца 1537. године.

Чим се суочите са де Мисеовим “Лоренцачом”, свесни сте колико је важна та чињеница, да је комад писан да се чита, а не да се игра. Од списка лица који наводи 36 ликова, па још „пажеви, војници, калуђери, дворјани, изгнаници, студенти, слуге, грађани…”, до сцена које би у верној поставци исказане пишчеве жеље морале имати 20 до 30 статиста у њима, до самог трајања, које би било неколико сати дуже од уобичајеног трајања позоришних представа на које смо навикли, до одређеног броја сцена које имају дијалоге и ликове, али не нужно и радњу. Све су то ствари које вас могу забринути и обесхрабрити по питању лакоће постављања де Мисеовог “Лоренцача” на сцену.

Међутим, колико год све то могло у првом тренутку да вас забрине и обесхрабри, исто тако је од првог читања јасно да постоји „нешто“ у “Лоренцачу”. Да је то комад који је у својој суштини жив, узбудљив, драматичан, који тражи не само читаоца, већ и сцену, глумце, публику. Тражи онај чаробан тренутак кад се светла у сали гасе, а кад се упале, налазимо се у Фиренци у 16. веку.

А шта је то „нешто“ што овај комад има у себи, и што га чини важним и потребним за играње? Прво је сам лик Лоренцача: млади студент, кога патриотизам и гордост наведу на опсесивну идеју да постане савремени Брут, да убије тиранина своје земље, али на путу остварења свог циља изгуби самог себе у улози коју игра да би задобио поверење војводе Александра ди Медичија. Да би се приближио тиранину, мора глумити улогу развратника, али на крају заиста постаје развратник, и нема начина да се врати на оног старог Лоренца. На крају, и сам чин убиства скоро да је нека врста нихилизма: ни сам Лоренцо не верује да ће оно ишта променити, али га мора извршити јер му ништа друго не преостаје, кад је већ цео свој живот жртвовао у намери да га изврши.

Друго, Лоренцачо у себи има извесни полемички квалитет. Протагонисти комада се сукобљавају око републике, револуције, патриотизма, власти, части. Теме које су увек актуелне, око којих ћемо се стално свађати, сукобљавати и расправљати. Баш о тим темама говори “Лоренцачо”, који је пред вама жив, актуелан, узбудљив, као што је увек био, и као што ће увек бити.”