ПИСАЦ Велимир Стојановић (1940-1984) своју сада већ култну трагикомедију "Воћни дан" назвао је и "Апстиненцијални синдром", па је одмах јасно о каквој се рестрикцији ради у новој представи Књажевско-српског театра у Крагујевцу. Група губитника чами у локалном бифеу, без утехе, која је свима надохват руке - алкохолне измаглице, која свет (накратко) чини лепшим.

На пола пута између митског простора Симовићевог "Чуда у Шаргану" и "искошених" фарси Александра Поповића, редитељ Драган Јаковљевић се свесно определио да вазда субверзивни Стојановићев текст (доста игран и екранизован) подреди студији урушавања "људског бића" (Ковачевић), изазваног различитим ударцима злехуде судбине, свима овдашњима добро знане. Недовољно диференцирана биографија сваког од "карактера" је ову врло сликовиту представу учинила уопштенијом него што би била да су моралне и животне протуве показале тачнији мотив за своје посрнуће. Стављени у исту дијагнозу, тумачи су више показали своје умеће да владају тешким занатом персифлаже него што су успели да "одбране" свој лик, такав каквог га затичемо тог дана претешке апстиненције од алкохола.

Врло вешт драмски писац Велимир Стојановић (познат и по драми "Није човек док не умре") подметнуо је у необавезни свет људи ван моралних норми врло озбиљне карактеристике друштва, које ничије заслуге не памти, као и проказану малодушност нашег човека, чим наиђе на тешку препреку.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ко то тамо квари причу?

У томе је најуспешнија била једина "дама", међу кафанским полусветом, Јања (Исидора Рајковић), чија "морална вертикала", која полако постаје хоризонтала, има људско лице, емпатију и неку, код других угаслу страст за животом, све док се не појави политички и друштвено остварен човек, Анте Портас (Иван Видосављевић), наказнији од свих, да растури друштво. Сам избор имена ликова - Живо Биће (Здравко Малетић), Пиле (Никола Милојевић), Лала (Драган Стокић), Незнани Јунак (Ненад Вулевић), па и Анте Портас, осим што даје фамилијаран тон кафанским клуподерима, доноси и библијску величину у њихове поништене животе. Осим Исидоре Рајковић, са тачном мером и унутрашњим покрићем најбоље се носио Драган Стокић, чији Лала има нешто антологијско, својствено овом народу: душу и упорност у посртању.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Сексуалне фрустрације

У присуству живог шарана у акваријуму (са јасном асоцијацијом на "Мрешћење шарана"), Драган Јаковљевић је, у жанру за који је мајстор, друштвеној траги-фарси, још једном показао наличје и наших данашњих невоља. Можда ће се, својим трајањем, представа "опустити", па ће актери, из извесног грча, да се представе, када већ немају психологију, закопати у себе саме, јер свега тога има и тамо. Засигурно.