Љубав и смисао стварања су нераскидиви. Слобода се осваја борбом са самим собом и својим страстима. Када се човек њих лиши и у тамници може да буде слободан. Какве мисли гајимо, тако ћемо свом својом појавом одисати. Када би свако погледао мало боље око себе и у себе, и видео шта му је све дато, плакао би од захвалности. Често нисам пристајао на компромисе, не зато што сам храбар, већ из спознаје да би ме угушили.

Андреј Шепетковски је глумац који своју уметност носи са радошћу, бирајући, колико год може, насмејану маску као симбол свог позива, живота, својих путева и онога што носи у себи, чувајући нетакнутном своју рањивост, без које не би могао да досегне осмех, ни дах дечје душе, који представљају његову слободу, коју брани борбом са самим собом. Зато, и у периодима када је тужна маска једина улога живота, није утамничен, већ довољно зрео, довољно испуњен и потпун, да може да ствара. Повод за овај интервју је његова најновија представа „Коштанин твист“, коју је, поред тога што игра главну мушку улогу и режирао, и која полако осваја осмехе, аплаузе и поверење публике. Прича о њој отвара нам много дубље, скривеније, можда и неочекиване и снажне истине овог глумца, чији портрет није скривен под маском славе, већ је избраздан искуством, животом, емоцијом и уметношћу човека који твист свог живота уме да претвори у валцер.

* Представа „Коштанин твист" је комедија о позоришту и смислу стваралаштва.У чему сте пронашли смисао свог стваралаштва?

- Када сам испуњен љубављу, смисао се сам намеће. Покушавам да, кроз уметничко дело, кроз тај чин љубавне размене, оплеменим, подучим и обрадујем и публику и себе. Дакле, љубав и смисао стварања су нераскидиви. Потребно ми је, пре стваралачког чина, да се напојим љубављу и подсетим идеје коју треба да дарујем људима, кад изађем пред њих. Иначе би ми, из нечистог срца, изашли само славољубиви мотиви који никога не би учинили срећним, а уметничко дело би срозали.

* “Коштанин твист” је и прича о освајању слободе кроз давање себе другима. На који начин се то, кроз овај комад, највише исказује?

Фото GM Production

- Ово је комедија о креирању једне сцене из “Коштане”, коју више ликова редитеља и глумица покушава да изнедри. После свих редитељских и глумачких мука да се створи представа, на сцену ступа простодушни декоратер који једини, својим једноставним човекољубљем, осећа сваки драмски комад, дубље и истинитије од уметника учаурених у своје амбиције и предрасуде. Тај “мали” човек, радосним плесом свог срца ослобађа свакога и доводи до спознаје о детињој радости сусрета којом треба да живимо сваки секунд.

Прочитајте још - Проклетство нашег доба

* Која освојена слобода вам је најбитнија у животу и колико вам је, иначе, важна у сваком смислу?

- Слобода се осваја, пре свега, борбом са самим собом и својим страстима. Када се човек њих лиши, он лети. Тада и у тамници може да буде слободан. Слобода је и у помирењу са стварима које не можеш да промениш, али и у побуни против спољне неправде, која угрожава ближњег. Та побуна може да буде исказана на милион начина, међутим, ниједног тренутка у тој борби за слободу, човек не сме да изгуби љубав за другог човека. Може да мрзи само мрачну идеологију којом је неко заслепљен. Ниједна од наведених слобода нема цену и то није пука фраза. Препуштање ропству обесмишљава постојање, а живот чини безвредним. Често нисам пристајао на компромисе, не зато што сам храбар, већ из спознаје да би ме угушили.

* Колико дајете себе другима и на који начин вас то одређује као човека и уметника?

- Сигурно недовољно. Али, трудим се. И важно ми је да знам да то јесте жељено одредиште. Када ми се деси да, кроз игру или писање, достигнем ниво самозаборава у даривању партнеру и публици , живот и радост незадрживо прострује.

Још једна окосница овог комада је трагедија о неоствареним амбицијама. Како сте избегли такав животни и професионални пут?

Ко каже да сам избегао!? Полако, још увек сам жив. Ко зна да ли ме, иза првог ћошка, не чека несагледива туга, зато што сам пропустио тренутке највеће популарности или нисам направио каријеру у Холивуду. Слаб сам ја, лаком на славу, може очајање због мањка исте да ме савлада за минут.


Фото Приватна архива

* Због чега је Драгана Дабовић права Коштана у вашој режији овог комада?

- Драгана је, пре свега, изузетно даровита, енергична, на сцени јако духовита глумица, са одличном школом. Имамо сличан унутрашњи ритам. Дишемо као једно. Шта више човек да пожели од партнера у позоришту? Радујемо се сваком игрању.

Шта ову представу, поред свега што смо навели, чини посебном и представља позивницу за публику, да дође у позориште?

Не знам. Како да хвалим нешто што сам режирао!? Могу само да пренесем реаговања. Публика заиста воли “Коштанин твист”. Пуно се смеје, аплаудира и плаче. Па се замисли над идејом. Излази из сале озарена. Драгана и ја постајемо једна породица са публиком, осећа се присна, топла, радосна атмосфера. Динамични су обрти, танани односи и чврста партнерска игра, која гледаоце брзо увуче у посебан свет. Покушали смо да, према сјајном основном тексту бриљантног немачког писца, Луца Хибнера, прикажемо савремено позориште, али, посредно, и односе у друштву на сваком послу, при сваком сусрету у неком колективу.


Фото Приватна архива

Прочитајте још - Шепетковски директор БДП

* Позориште као комедија, трагедија, живот. Између њих, глумац који носи сву радост и бол живота - две маске, као симбол уметности којом се бавите. Колико често су се смењивале на вашем досадашњем путу и вашем лицу?

- Тело и лице не могу да слажу и непогрешиво показују стање душе. Када се дуго гаји једно осећање, односно, када често заливамо одређене мисли и, самим тим, гајимо одређена осећања, она бујају, а на тело се утисне слика тог настројења. Дух, једноставно, мора да нађе форму. Какве мисли гајимо, тако ћемо свом својом појавом одисати. Живот глумца је, заиста, пун преокрета, сјајних и тужних тренутака. Тако је и са мном. Поучни су периоди и тужног понижења и радост такозване славе. И опасни. У првима се чувамо очајања, у другима гордости. Борба са собом мора увек да буде присутна, иначе, пропадамо. Смењују се расположења на годишњем, месечном и дневном нивоу, милион пута. Смех и плач иду руку под руку. Нема комедије без трагедије, и обрнуто.


Фото Приватна архива

* Играте у готово свим тренутно актуелним телевизијским серијама, које наилазе на велико поверење гледалаца. Каква искуства носите из тих пројеката и који је најприближнији вашем уметничком сензибилитету?

- Продирући дубоко у своју танану суштину, схватио сам да је мом сензибилитету најближа добро плаћена улога. Шалу на страну, блиско ми је увек оно где, уз племениту поруку, има хумора и где могу да направим комичну ситуацију. Волим комедију, а на телевизији је ретко играм у последње време. Допала ми се духовита поставка лика у серији “Јужни ветар”, коју тренутно снимам. Као и то што ће серија врло јасно приказати глупост бављења криминалом.

*Због чега је филм "Балканска међа" толико хваљен и, у исто време, оспораван, и на који начин доживљавате суштину овог остварења?

- Ово је први ратни филм у последње време, у којем српска страна није приказана као искључиви кривац за све сукобе, од Тројанског рата до данас. Зато је, између осталог, хваљен. Зато је и оспораван. Што се критика тиче, не треба пренебрегнути свеприсутну антируску хистерију, а овај руско-српски филм је потпуно оголио стране интересе у формирању једне државе на територији друге. Невероватна је машинерија којом се меље здрав разум и црно облачи у бело пред светом. Срећом, у сваком народу има истинољубивих људи, који свесно страдају због тога, попут Оливера Стоуна, Михалкова, Асанжа, Бесона, Хандкеа и многих других. Питање о овом филму захтева посебан интервју, јер отвара многе теме и немогуће је укратко одговорити и заобићи недавну историју, геополитичке односе, однос са Западом и Русијом, са Албанцима, проблем Косова, питања кривице. Знате, без трунке аутошовинизма, поучен српским хришћанским мислиоцима, могу да кажем да смо ми одговорни за све што нам се догађа, кад год се удаљимо од доброте и милосрђа. “Сви смо криви за све” - по речима Достојевског. Али, упорно наметање улоге злочинаца целом народу, иза чега се крију банални и похлепни банкарски пориви да све контролишу и освоје, доводи до контраефекта, спречава помирење, покајање, спознају сопствених грешака, изазива бунт. Можда им то и јесте циљ. Непрекидно одржавање сукоба. Овај филм може да се гледа и као искрени покушај зближавања. Ко жели то да види, ко није острашћен и не гледа свет и људе кроз предрасуде - видеће.


Фото Приватна архива



* Као педагог, радили сте са многим, данас већ познатим младим глумцима, као што су Андрија Кузмановић, Јована Миловановић, Мирка Васиљевић и многи други. На који начин их учите есенцији глуме?

- Тешко је сажети занат у једној реченици. Не изучава се случајно четири године, а заправо читав живот. Волим да потцртам да је глума игра. Има своја прецизна правила, али је радосна игра. Глума је и начин размишљања на сцени. Покушавао сам, када би темељно прошли све елементе заната, у завршној фази школовања, да пренесем студентима свест о значају идеје комада за стварање лика. Јер, тек служењем вишој идеји, наш лик добија јаке обрисе, постајемо потпуно слободни, креативност буја и ослобађамо се наметнутог императива како морају да нас хвале као глумце. Желео сам и докторат о томе да пишем, али сам морао да пресвучем најмлађе дете, прострем веш, одиграм представу, одведем децу на тренинге и у школу и да их све прошетам у парку, одиграм још једну представу и снимим “офф” за рекламу. Ево, још петнаестак година и пишем. Уби нас овај ритам.

* Да ли је, из вашег искуства, пут ка успеху у угађању себи и својим хировима, или у дубљем, љубавном ослушкивању другог човека и давању?

Посвећеност угађању себи никог није усрећила. Без пожртвованог односа и љубави према другима ми не постојимо. Шта је успех? Чиме се он мери? Новцем? Бројем пратилаца на Инстаграму? Популарношћу? Социјалним статусом? Или неугашеном способношћу стварања и давањем? Такав успех, који има рајски предукус, задобија се, искључиво, радосним подвигом и служењем људима око себе, кроз било који посао.

* Шта чујете када, данас, као зрео човек и уметник, ослушкујете себе?

- Тим унутрашњим осећајем и ослушкивањем се често руководим у поступцима. Али, понекад чујем и како звечи нека празнина. Каткад чујем и глас који говори: “Тупанееее…не губи време улудо!”

* Стабилност, једна врста ауторитативности и сигурност у себе су неке од особина које вас, на први поглед, карактеришу. Шта их је, у највећој мери, изградило?

- Можда имам, понекад, спокој стечен искуством. Али, у себе нисам баш сигуран. Кад се присетим да се уздам у Бога, добијем свест да ће све бити како треба да буде, па сам миран.

* Делујете као стамен, одмерен, понекад затворен и опрезан човек. Да ли су непретенциозност, ненаметљивост и то што јавно и медијски не расипате живот и емоције на сваком кораку, једна врста одбране?

- Ха! Објавите ово запажање о стамености, одмерености и опрезности, молим Вас! Морам да покажем супрузи и најзад јој докажем да греши. Мада, знам да ће се смејати. Што се тиче ненаметљивости, не осећам се добро у претераном експонирању. Неко може врло успешно и шармантно то да ради, има људи који поседују тај посебан дар. Не видим циљ у непрестаном излагању себе, срамота ме је. Када се деси да то радим, покушавам да развеселим људе. Понекад и успем. Највише бих волео да глумце јавност гледа само кроз улоге, да нико не зна ништа о нама. Тако би публика више поверовала причи коју прати. Али, то је немогуће.

* Шта је, с друге стране, условно речено, слободнији део вашег карактера и личности? Која тежња, каква игра, дух, особеност, поглед на свет и живот?

- Можда ћу на све то најбољи одговор дати тако што ћу да опишем спорт који највише волим и који ме највише усхићује. Кошарка је маштовита, грациозна, интелигентна, брза, уз пуно скокова и са пуно летења, математички прецизна, а с друге стране - слободна, непредвидива, пуна импровизације, стреми висинама, чудесна, тимска игра.

* Чини се да су оптимизам, хумор и ведрина саставни део ваше личности. Колико представљају лек и у чему је најделотворнији?

- Добрим хумором се лечим од слушања лошег. Тај други ме боли. Опет, можда је и мој хумор некоме глуп. И то поштујем. Иначе, мислим да људи највеће идеје и истине лакше прихвате кроз хумор. А и доказано је да смех лечи, сви то осећамо, зар не? Кад бих могао да бирам, само бих комедије радио.

Фото Приватна архива

* Упркос духовитости и тој дечјој тежњи за игром, коју носите у себи, делујете као човек који дубоко осећа терет туге, али о томе не говори. Колико је тежак?

- Сви смо рањиви. Људи су као болесници. Крхки. Иза тих озбиљних маски, које су набацили не би ли се заштитили, крију се топле дечје, рањиве душе. И вапе да се ослободе. Дубоко верујем у то. Неко је тај дечји дах својим лошим поступцима затрпао, неко га негује, неко га крије, али да сви имају шансе да поново постану слободни и безазлени, као деца, у то сам сигуран.

* Где проналазите мир када је потребно да се, накратко, побегне од стварности?

- У породици и у Цркви. У молитви и у литургији, пре свега. Али, тамо не бежим од стварности. Напротив. Тамо дођем на “раскрсницу са које се реалност света види много потпуније”, како рече један сјајни филозоф. Осим тога, ту сам упознао најумније, најобразованије и најбоље људе. Жао ми је због учесталих напада на Цркву, без обзира на то што, понеко из клира, пружа повод за то. Жао ми је, јер су често неправедни, а поготово јер ће одбити људе и дати им за право кад кажу да неће у Цркву јер им “институција није потребна” и ,,попови возе бесна кола”, потпуно заобилазећи суштину те заједнице и значај службе. Мислим да је вера неопходна људима, попут ваздуха. Не волим често да говорим о томе, вера је интимна ствар и треба дубоко поштовати свачију слободну вољу, али сада говорим из искуства некога ко није одувек живео литургијским животом, па сам врло јасно увидео разлику. Она је као да удишете смог велеграда и планински ваздух. Навикнете на смог и умирете, не знајући да, уз мали труд, можете да се попнете и удахнете пуним плућима. Не мислим да сам бољи или паметнији од других, који нису у Цркви, напротив. Нити себе сматрам добрим хришћанином. Само ми је жао што многи нису окусили та пространства, ту слободу и, пре свега, ту неописиву Љубав. Зашто је то тако и кад ће ко, уз зрно вере, отворити очи и уши за благу реч и радосну вест, не знам.

* Какав је “твист” вашег живота и каријере?

- Наглавачке се игра. Понекад се деси да је складан, најчешће незграпан. Лепо је кад прерасте у валцер, али је свакако непредвидив.

* Постоји ли “жал за младост” и како је осећате?

- Ух, па да ли ми је време да осећам “жал за младост”? Нисам ваљда толико матор? Хвата ме, ту и тамо, нека носталгија, али не чезнем ни за једним проживљеним периодом. Најбоље године су, увек, ове у којима смо сад. Додуше, понекад бих желео да опет имам двадесет година, само да могу да играм баскет као тада. Увек се изненађујем и откривам нове ствари, па се неретко осећам као да имам шест-седам година и као да сам заглављен ту, што уопште није лоше. На несрећу својих најближих, често се и понашам тако.

* Јесте ли остварен и задовољан човек, који је пронашао своју меру среће?

- Моје је да се трудим, а шта ћу постићи никад се не зна. Покушавам да будем задовољан оним што имам. Када би свако погледао мало боље око себе и у себе, и видео шта му је све дато, плакао би од захвалности. А кад говоримо о срећи, вратио бих се на почетак нашег разговора. Негде сам читао да је реч срећа настала од речи сретење, односно сретање. Не знам да ли је то истина, али логично и лепо звучи. Кад се сусретнем у пуној мери са неким, срећан сам. Тад постојим.

* Шта је извесно на професионалном плану, осим “Коштаниног твиста”?

- Овај посао је толико несталан, да док не почне снимање или не изађе премијера, ништа није сигурно. Требало би да завршим снимање серије, има изгледа да ће настати и једна серија по мом сценарију, написаном према успешној драми ,,Шетња са лавом", вероватно ме на јесен чека нека нова представа у БДП-у, а можда се усудим, овог лета, да направим и монодраму, односно “монокомедију”.