У ТРЕНУТКУ кад је постао Љуба Врапче 1969, у Михајловићевом делу "Кад су цветале тикве" (режија Боро Драшковић) на сцени Југословенског драмског, Миша Јанкетић је по много чему могао да се поистовети са судбином главног јунака.

- Обојица смо били часни, неприкосновени, лепи и снажни. Никоме од нас из ансамбла, ни на крај памети није било да ће се схватити као политичка представа. Али, одједном је начета, пробушена та тема Голог отока у главама политичара. И представљала је опасност! Никада, у историји ЈДП, није се саставила таква екипа: сјајан редитељ, писац, ансамбл. Хуго Клајн је рекао да је то најбоља представа коју је икада гледао - открио нам је у једном разговору Миша Јанкетић.

Забрана представе заувек је утиснула жиг на приватне и професионалне животе њених твораца, а млади глумац на почетку каријере чак је размишљао да заувек напусти своју професију.

- Ништа ми није преостало него да демонстративно изађем из Савеза комуниста, кренем у моја брда с мишљу да се никада не вратим ни позоришту ни глуми. Издржао сам девет месеци.

На констатацију да живот понекад усмерава чисти стицај околности, тог јула 2003. године (поводом повратка "Тикава" на сцену Београдског драмског позоришта), Јанкетић нам је рекао:

- Ма, усмерава га један тренутак! Ако нагазиш на облутак може да ти се промени живот. Нисам фаталиста, али у то верујем. Све што ми се у животу до сада дешавало није било продукт моје интелигенције. Јесте мало мог талента. Ипак, пустио сам да све иде својим током... Да није било забране "Тикава" данас би се позориште бавило много вреднијим и кориснијим стварима. Не знам да ли су то учиниле "Тикве", "Капе доле", "Голубњача" или "Колубарска битка" - али се одразило на театар.

Прочитајте још: ХЕРОЈ СЦЕНЕ И ЖИВОТА: Са 12 година имао позоришну трупу

У годинама које су се смењивале на почетку његове каријере, Миша је имао пуне руке посла. Ишао је из лика у лик, из костима у костим. Постајао Освалд, Барин, Столе Апаш, Алесандро Медичи, Гавриловић, Јеврем Прокић.

- Кад сам био млад, играо сам јаке младиће. Кад сам мало окоштао, "дохватио" сам се хероја. Кад сам се извештио и почео мало да се мрштим и борам, играо сам карактерне улоге - "слагао" је јунаке и епохе, у неком од разговора, популарни глумац. - Затим сам добијао велике главне улоге. Кад сам сазрео почео сам да играм историјске личности попут Милоша Обреновића, Живојина Мишића, Јосипа Броза Тита, Стаљина. Глумити њих је као завршити још један факултет, јер за такве улоге на мом столу су "освануле" библиотеке које сам морао да прочитам. Сада играм очеве, деде, пензионере. Још само да почнем да играм бабе и ја сам завршио своју глумачку каријеру!

КРАЉ НИКОЛА

- ПОНАЈВИШЕ ме је измучила улога краља Николе, јер је рађена на Цетињу у аутентичном костиму и сценографији. Седео сам у фотељи у којој је он седео, пио чај из шољице из које је он пио. Имао сам у руци његову сабљу, држао његов револвер. Обе руке су ми почивале на наслону столица где су почивале и његове. То је било нешто много више од улоге, могућност да човек за тренутак буде неко други.