У ЗНАМЕНИТОЈ Бранковини, у четвртак је награда "Десанка Максимовић" уручена песнику Војиславу Карановићу.

Од прве збирке "Тастатура" до последње "Избрисани трагови", Карановић изграђује суптилно место на песничкој мапи српске књижевности, стоји у образложењу овогодишње награде. Његова поезија, уз то, представља говор песника о сопству, јединствености песничког бића, тананостима наших осећања и крхком ткиву унутрашњег света савременог човека.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Карановић: Поезија - похвала животу

На свечаности, Карановић је цитирао велику песникињу, да поезија уистину јесте домовина праштања и светлих чуда. Јер, шта је поезија друго до покушај да се на безброј светлих чуда одговори речима, рекао је лауреат.

- Саосећање и опроштај подсећају нас још једном да песме Десанке Максимовић потичу из домовине праштања и светлих чуда - рекао је Карановић. - Стихови из прозних Десанкиних збирки подсећају нас на то да овде боравимо кратко време, у некаквом чардаку ни на небу ни на земљи како је, нимало случајно, насловљена једна песма из збирке "Ничија земља". У суштини, ми нигде не припадамо. Па опет, и ту откривамо проблесак неке чудне наде. Наде која нам говори да наш дом ипак негде постоји. Ту наду дугујемо, пре свега, магији песничке речи. Јер шта је друго поезија, ако не наш дом, наша домовина? Место где смо као духовна бића рођени, где смо почели да откривамо светла чуда око нас и у нама и где смо научили да праштамо.