НИЈЕ ни та Европа којој ми испуњавамо многобројне критеријуме које нам задаје бог зна шта. Ни она сама не верује у правила која је прописала, тако да је хрватско судство, да би Хрватска ушла у Европску унију, политички одрадило процесе за њене властите ратне злочине, властиту корупцију, ово или оно, и направило некаквих пет или десет типичних примера на којима може доказати своју независност и држање за законе. Хрватска је тог тренутка била као млада пред удају - фино се уредила, и деловала је као једно толерантно, културно и фино друштво гледано из данашње перспективе. Али, кад је ушла у ЕУ, напросто се све вратило назад, из ормара је свашта изашло напоље, што је раније било стегнуто.

Овако, за "Новости", говори хрватски редитељ Горан Девић, један од најцењенијих документариста у читавом балканском региону, коме је 12. Међународни фестивал документарног филма приредио ретроспективу. У Југословенској кинотеци, међу осам Девићевих остварења ("Увозне вране", "Срећна земља", "Поплава", "Донжуани: опростите господична"...), видели смо и његов нови документарац "У име Републике Хрватске", причу о еуроскептичном политичком активисти Марку Франишковићу, чију је антирежимску делатност хрватско правосуђе оценило као психичко обољење, па је присилно хоспитализован на психијатријском одељењу Затворске болнице у Загребу, где је провео девет месеци. "Чудна" судбина Франишковића почиње његовим предизборним представљањем на ХТВ-у, које је прекинуто када изговара реченицу "Ми живимо у лоповском режиму, и док ја вама ово говорим они нас краду"...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "Слободна зона": Против ћутања и тишине


Да суђење главном јунаку његовог филма није само напад на слободу говора и изражавања, Девић објашњава целим системом који је у Хрватској током деведесетих постављен на криве ноге, и да су данашњи догађаји само природне консеквенце тог режима.

- Фрањо Туђман је, подсећања ради, тих година дао изјаву да су "судије судиле, а да њега нису питале како треба судити", или, да су "судије дужне спроводити државну политику". Дакле, о каквом независном судству можемо да говоримо, кад је у Хрватској цео систем премрежен страначки подобним кадровима. Али, да је Марко Францишковић имао нормално, цивилизовано суђење, ја не бих имао филм, за мене можда и најзначајнији у каријери - каже Девић, који је у свом документарцу дао фантастичан, аутентичан материјал са суђења свом јунаку.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Пропаганда важна “као очи у глави”


На питање како је филм примљен у Хрватској, и да ли је и он можда означен као "државни непријатељ", познати аутор истиче карневалски однос према ствараоцима.

Фото В. Данилов

- Мене хрватско друштво релативно обилно финансијски подржава у ономе што радим, чак имам и државни посао, на академији подучавам неке младе људе који ће радити исто тако државно и друштвено субверзивне филмове. Јер, то што ми радимо потпуно је небитно власти - чак више користи систему да има такве људе да би доказао властиту демократичност и слободу, него што му било који мој филм, на било који начин, може наудити. Независни интелектуалци и уметници, и у Европи и код нас, најчвршћи су стубови система - пошто смо сви на плати и дотирани, ми, заправо, испуњавамо друштвену функцију коју је некада имао карневал - да се један дан у години све перветира и окрене наопачке, и да људи о свему говоре отворено, али само зато да би се већ сутрадан ствари вратиле на свој уобичајени ток - истиче Горан Девић.


ДУПЛО БОЉИ ЖИВОТ

О УТИСЦИМА из Београда Девић каже да му је и као гледаоцу и као редитељу долазак на Белдокс велико задовољство.

- Количина људи које волим у Београду је толика да време које овде проведем, нажалост, не могу да посветим свима. Имам осећај као да ми је живот дупло бољи кад сам у Београду него тамо где живим, јер ми је социјално динамичније. Много сам активнији, чудим се самом себи шта све могу превалити преко језика, и стварно уживам у Београду.