НАМЕРУ песника Миомира Микија Јовановића да се прво пред својим Митровчанима представи својом последњом збирком песама „Између је мисао“ спречила је тешка болест и прерана смрт која га је пре 40 дана отргла из гнезда своје породице и пријатеља. Ипак, захваљујући својој сабраћи и посестримама по перу, пријатељима и поштоваоцима његовог лика и дела, у Студентском центру „Приштина“ у Косовској Митровици одржано је комеморативно вече под називом „Сећање на Микија“ и постхумна промоције књиге „Између је мисао“.

У тренутцима када се по хришћанском веровању тело представља господу, Микијево насмејано лице и ведар лик поново су оживели са фотографија које су се смењивале на видео биму. Сузе су непрестано квасиле лица његових најмилијих, сина Матије и ћерке Анђеле, супруге, оца, брата, сестара. Дрхтавим гласом о њему су причали и његови дугогодишњи сарадници, пријатељи, колеге, другови...

- Породица нашег Микија Јовановића обележила је четрдесетодневни помен на гробљу у Рудару, тамо где је сада његова вечна кућа. Жеља му је била да у Kосовској Митровици промовише своју књигу и све ово је требало да се догоди на најбољи начин 21. марта ове године, али је смрт била бржа – рекао је, обраћајући се присутнима, директор Градске библиотеке “Вук Kараџић” и дугогодишњи Јовановићев пријатељ Милан Михајловић.

Бираним речима, пуним искрених осећања и туге за изгубљеним пријетељем, обратио се и заменик директора Студентског центра “Приштина” у Kосовској Митровици Александар Машковић, који је заједно са Градском библиотеком „Вук Караџић“ и Удружењем књижевника и уметника “Митрикс” учинио напоре да сећања на Микија Јовановића не избледе.

Прочитајте још - ТУГА НА КОСОВУ: Преминуо песник Мики Јовановић

- Моју кућу краси икона Св. Николе коју ми је Мики поклонио. Око ње се скупљамо и кад славимо, али и кад тугујемо Она бди над мојом децом и чува мој дом. Да ништа друго у свом животу Мики Јовановић није урадио, него само то, за мене је урадио много. А он је урадио много више као песник и као сликар, а пре свега као родитељ, као супруг, као син, као брат, као пријатељ и комшија и најбитније од свега као човек. Тек ће генерације које долазе видети колико је то дела иза себе оставио Јовановић и колико је задужио, како Србију тако и Црну Гору - рекао је Машковић и додао да су многе генерације студената, по свом дипломирању, изашле богатије пре свега морално и духовно, баш због њега“.

Фото И. Радуловић

Осим писане речи, велика љубав Микија Јовановића било је и сликарство, а последње месеце свог прерано прекинутог живота проводио је са доајеном српског новинарства и уметником Чаславом Милисављевићем.

- Био је перфекциониста, човек чистунац у материјалном али и песничком смислу. Човек који је говорио оно што мисли, по мало охоле нарави али увек искрен и поштен – рекао је Милисављевић.

Уметничка душа Микија Јовановића у себи је крила и љубав према игри и песми, па је са посебним одушевљењем и љубављу помагао у организацији Сабора културног стваралаштва Србије, који је захваљујући директору Културног центра “Драгица Жарковић” Миодрагу Радомировићу објединио тројство фолклора, писане речи и ликовне уметности.

- Ове године славимо јубилеј 25 година и наш Сабор, одласком Микија Јовановића неће бити исти. Оно што ћемо ми урадити је да ће Мики бити са својом књигом, са нама и на свим местима на којима је био кроз нашу причу и присећања - рекао је Радомировић.

Фото И. Радуловић

Иако скрхан од бола, отац преминулог песника Војин Јовановић захвалио се онима који су бираним речима причали о Микију и додао да ће му сазнање да је његов син имао дивне пријатеље који га неће заборавити помоћи да преболи тугу коју носи.

- Мики је могао још више да ствара и да буде још познатији. Био је јако добар и био је плаховит, али како би ви песници рекли, иза те плаховитости се крило топло људско срце у којем је било места за сваког ко је поштено мислио рекао је старина Јовановић.

Фото И. Радуловић

Завршну реч на овом тужном, али величанственом скупу, имао је управо Мики Јовановић који је својим гласом са разгласа, казивајући стихове својих песама, ипак био са свима које је волео. Његов физички нестанак са овоземаљског света неће га отргнути из заборава оних који су га познавали.

Казивањем песама из његове пете збирке „Између је мисао“ од Јовановића су се опростили и студенти Филозофског факултета, али и колеге песници.