УТРКУЈЕМО се ко ће горим именицама назвати нашу савременост. Такав хор нема никакву шансу, чак и када му је диригент изузетан. Лоши услови и никакве прилике најбољи су изазов за успех. Одатле смо кренули када смо смислили едицију која ће да прикаже миленијум српске књижевности. Мало ко нам је веровао. Пустили су нас, са задовољством, да пропаднемо. Овде мислим на лакоме и завидљиве. А ми имамо сто књига у едицији. То је победа која има смисла. Али, нисмо ни на пола пута.

Овако књижевник и академик Миро Вуксановић, за "Новости", објашњава како се у времену велике оскудице и пара и идеја кренуло у издавачки подухват објављивања Антологијске едиције "Десет векова српске књижевности" и докле се за десет година стигло. Антологија представља велики историјски обухват литерарне речи од 12. до 21. века, од усмене и житијске књижевности до савремених књижевних жанрова.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: КОНТРОВЕРЗНА КЊИГА НЕМАЧКОГ ПИСЦА: Андрићa рекламира везујући га за Хитлера

- Први критеријум је био канонски - објашњава Вуксановић, покретач и главни уредник едиције "Десет векова српске књижевности". - Он доноси књиге које су постале опште културно добро свог народа. Други прилаз је откривачки. Он тражи неправедно заборављене књиге, важне као знак свог времена и као наш разговор са прошлошћу. Сваки успех мора да има сигуран корак ако намерава да оде високо.

* Шта бива када ново потире оно што је настало раније?

- Времена се прожимају тако што их повезују појаве у њима. Ништа у људском послу није самоникло. Све има своје ослонце и своје намере за освајање непознатог. Ко не препознаје континуитет, сукобиће се са собом. Тако је и у књижевности, и у свакој уметности. Тек када плод сазри и отпадне, из њега ниче младица. У књижевним сазревањима то је издалека видљиво, свуда, у антологијама најпотпуније.

* Шта је основна концепцијска замисао антологијске едиције коју од почетка уређујете?

- Основна намера и одабрани начини да се она оствари врло су једноставни. Бирањем из усмене и житијске литературе као почетних облика, потом из старе дубровачке књижевности, из доба просвећености, из претходна два века и овог нашег, из свих жанрова, на свим облицима српског језика, предвуковског и савременог, одасвуд где су Срби живели и добро писали, без било каквог подешавања и навијања, из целог миленијума, узимање оног што успешно обележава своје доба води у антологијску едицију која би, да је среће, била у свакој српској кући која држи до себе.

ЖИВИМО У ДОБУ МАНЕ * КОЈУ поруку сте желели да пошаљете спајајући у овом капиталном делу писце различитих доба? - Показујемо да је српска књижевност велика цивилизацијска целина. Виде се њени слојеви, као годови у стаблу дрвета, као концентрични кругови, понекад, или као равне наслаге које се спајају и настављају, чешће. Притом се зна да је свако време оставило свој траг и да су нам такви трагови потребни. Себичност није врлина. Зато живимо у добу мане.

* Антологија има две серије, шта је окосница прве, а шта друге?

- Јесу две серије, али су једна у другој. Прожимају се. У првој су књиге из ранијих столећа и добар део антологијских књига из двадесетог и нашег века. Ишли смо поступно и опрезно. Обе серије морају да буду антологијске. Почетна има 121 наслов, први део друге серије има 40 наслова, а у њима су имена стотине писаца, који имају посебне и заједничке књиге. Досад смо уврстили писце који су рођени пре 1930. и мали део млађих. Антологија је отворена. Бирање се наставља.

* Ко су главни јунаци едиције?

- Главни јунак миленијума српске књижевности је српски језик. Главна јунакиња је српска реч. Без ње нема литературе, никакве, а камоли антологијске. И јунаци су писци који су на најбољи начин стопили мисао, слику и реченицу. Највише књига у едицији имају Андрић и Црњански. То каже да је двадесети век у средишту и да тамо има највише примера за углед, подстицај и учење.

* У протеклих десет година често су вас питали зашто су у првој серији изостављени неки писци двадесетог века...

- Можда нисмо прецизно објаснили ко ће да буде у другој серији, иако начела, имена писаца и приређивача и објашњења о укупном послу излазе на крају сваке књиге. Признајем да нисмо нашли најбољи поступак, али то не оспорава најбољу намеру. А примедби, злобних и добронамерних, било је у великим количинама. Похвале бисмо могли да назовемо - похвалице. Осуде се изговарају из пуних уста и гласно, а подршке стегнуто и пригушено. То није необично. Мало ко воли туђи успех, у свим серијама и изван њих.


* Стизале су и оптужбе да сте присвојили хрватске и црногорске писце...

- У Хрватској се појавило на десетине жестоких напада. У сваком је исто. Овај који казује одговоре одабран је за идеални узорак. Као члан САНУ повезан је са чувеним Меморандумом, иако је био далеко од његовог настанка и завереничког нестанка, а као човек рођен у Црној Гори повезан је са нападима на Дубровник, иако је био јако далеко од тих догађања. Важно је било измислити тезу за унапред спремљен закључак. Заборавили су како су учени Дубровчани писали о свом језику и својој традицији. Ми смо поштовали њихова становишта. Свак уређује свој књижевни корпус по мерилима која сматра најбољим. А када је реч о Црногорцима, то је чудо за себе, јер нико не може да своје претвори у туђе а да не оштети обоје.

* На челу сте Управног одбора Андрићеве задужбине, шта вам је сада у фокусу?

- Хрвати својатају Андрића, упорно, све до оног тренутка када морају да затраже ауторска права од његове Задужбине и кад виде да га морају преводити на свој језик. Међутим, то није никакав напор у раду задужбине. Битно је да сада, после дугих припрема, објавимо критичко издање Андрићевих дела. Почели смо од приповедака. То је главни и најбољи резултат Андрићеве уметности. Он је и своје романе називао хроникама и приповедачким низовима. Писац није изучен на потпун начин и није потпуно утемељен ако нису штампана критичка издања његових књига. Зато је објављивање десет томова у претходне две године и припрема још пет за идућу годину, где су све Андрићеве приповетке, њих 136, приређених по савременим мерилима за критичка издања, велики успех и посао од националног значаја.

ЋИРИЛИЦА * Ко је крив што се ћирилица све мање користи? - Недавно сам видео да је САНУ, основана као и свака национална академија да негује језик и писмо, што ради од 1841. и данас, видео сам, дакле, да је САНУ добила повељу за неговање српског језика и ћирилице. Оно што је нормално сматра се изузетком за награђивање.

* Да ли и даље сматрате да уметничка књижевност није у моди и да је читање пресушило?

- Читање није пресушило, али се највише узимају књиге на екс. Као што се испија брља у крчми. Од тога се човек стресе, мало утрне и не зна да је узео отровчић. Лагано "испијање" штива, са будним мислима и осећањима, следује људима који знају да је читање и рад и лек у исти мах.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Велика ружа нaше књижевности

* Живимо ли у добу шкртог језика и брзог говора?

- Можда ћемо, уместо писама, ускоро у порукама да шаљемо само репиће од слова, да се у разговорима споразумевамо слоговима, да уместо читања наставимо да мрдамо уснама и да се враћамо где смо давно били. Ово јесте карикатура, али и опомена.

* Када можемо да очекујемо вашу нову књигу?

- Само што није. У њој су разни списи, кратки, језгровити, који су даноноћник у наставцима. Чиним колико могу. У књижевности је сигурност.