Престижну награду "Гордана Брајовић" за најбољу књигу за децу и младе добио је недавно Раде Танасијевић (1962), за прозно-поетску књигу "Увод у њиву", у издању обреновачке библиотеке "Влада Аксентијевић". Као и нека претходна дела и ово је дубоко инспирисано послом којим се писац бави - земљорадњом. Ревносно годинама обрађује своје имање, које се протеже између брда Бабина глава и реке Пештан.

Објашњавајући како је настала ова књига, аутор, иза кога је седам збирки песама и збирка прича, за "Новости", каже:

- Весна Ћоровић Бутрић, главна уредница наше најбоље редакције за децу и младе "Добро јутро, децо!", једног јутра ме позвала и рекла ми: "Напиши ми десетак прича о њивама!" Рок је био довољно кратак да се не бих предомислио, отприлике од среде до петка. Помислио сам: добро, провео сам скоро пола живота радећи на њивама, то је мој терен. Испоставило се да је веома тешко писати о очевидним, свакодневним стварима. Дани су пролазили, а ја нисам успевао да напишем ни неколико реченица. А онда сам из једног листа непокретности прочитао назив парцеле - "Језеро". И приче су почеле да се одмотавају. Отворио сам велику књигу катастра са именима парцела. Питања су се сама постављала. Зашто се нека њива назива "Црквено" а нигде цркве, зашто читав потес носи назив "Воденички", а од воденице ни трага. Топоними, називи њива, река и шума чувају своју тајну историју.

Прочитајте још - Награда за Танасијевића

* Младим читаоцима њиву представљате као нешто живо: голицају је пољски мишеви, сврбе кртичњаци, спава и сања под снегом...

- Земља је жива материја. Њена структура је променљива. Зрнаста, лака, растресита, тешка, смоласта, зато кажемо смоница. Њива је огледало домаћина, његов хлеб, колевка и гроб. Њива у мом детињству била је играоница. Правилне четвртасте њиве биле су идеалан фудбалски терен, ивице терена и шеснаестераца смо обележавали пиљевином са чича Мошине стругаре. Ако бисмо разгрнули траву, угледали бисмо минијатурни свет инсеката. Свет попаца, бубамара, зелених скакаваца. Откривали смо скривене насаде фазанкиних јаја. Понекад смо случајно скретали јата јаребица која су у зракастом, ниском лету летеле стотинак метара од нас.

* Песме се на неки начин надовезују на приче, а стихови препознају у приповедању.

- Поетска проза је нешто над чиме се грчки песник Јоргос Сеферис дубоко згражао. Ту нешто не штима. Не ради се о жанровској недоумици. Данило Киш имао је свој метод којим се бранио од поезије у својим причама и романима. Преводио је поезију од Ендре Адија, Шандора Чорија, све до руских и француских класика. Ипак, написао је изванредну песму "Ђубриште". Лирика и проза су као уље и вино, мешају се и не стапају. Мислим да ми је то био циљ и да сам у томе добрим делом успео.

* У краткој биографији напомињете: ... "Сигуран сам да ће бразда која остаје за мном спорије зацелити од убогог сјаја мојих песама".

- Сваки стваралачки чин захтева жртву. Јер стварање припада демијургу, не човеку. Бразда коју вучем за собом спорије ће зацелити од убогог сјаја мојих песама. Заиста се надам да хоће. Јер често су уметничка дела макар и највишег реда само експозитура наше таштине. Ту не помажу никакве награде. Ако имате потребу да нешто кажете и објавите, не чекајте златни тренутак. Учините то сада. Моје највеће признање и награда свакако је мој надимак Песник. Хор деце који за мном виче "Песник, Песник"... не би ли ме исмејала, чине да се у том тренутку осећам срећно.

Прочитајте још - Књижевни сусрети "Гордана Брајовић": Награде за децу писце

ПОТПУНО ПОСВЕЋЕЊЕ

- Ваздух који дишем, љубав о којој слушам - све утиче на мене и све ме одређује. Посао наш свакодневни, макар о њему не написали ни речи, дубоко својим унутрашњим зрачењем утиче на нас. Све док сам у вези (да не кажем у савезу) са елементарним природним силама, мислим да је Бог жив у мени. Земљорадња захтева потпуно посвећење. Све мање имам времена за читање и писање. Коначно, усамљеност која те дарује несразмерном количином времена остави ти тек неколико тренутака да склониш прљаве чарапе пред изненадним гостима - каже Танасијевић.