ЈЕДНА животна судбина достојна античке драме са трагичним јунаком у средишту приче, нашла се међу корицама књиге дугогодишњег новинара и писца Буда Симоновића: "Рат и мир капетана Река" (у издању кућа "Штампар Макарије" и "Октоих") потресно је сведочанство о херојском подвигу човека чија је људскост надрасла личну патњу и уместо мача освете, пружила руку спаса целом једном селу.

- Кад ми је пре две године Мишо Зечевић, мој пријатељ и колега из Пљеваља, казао да у његовом комшилуку живи човек, избеглица из околине Горажда, занимљив за причу о трагичним ратним сукобима деведесетих година прошлог века у том делу Босне, нисам ни слутио каква је драма на видику и какав ће бити њен епилог. Педесетпетогодишњи Миливоје Чарапић је своју невеселу причу о страдању и мукама које су преживели он, његови родитељи и још 42 Срба из села Бучје изнад Горажда, завршио речима: "Ипак смо преживели, спасао нас је Бог и капетан Амир Реко!" - открива, на почетку разговора за наш лист, Будо Симоновић.

ПОСЛЕ неколико дана, писац је већ био у Фочи и слушао исповест Чарапићевог исписника Амира Река о томе како се као некадашњи капетан ЈНА, у мају 1992. године, нашао у ратном паклу у Горажду. Као један од ретких школованих официра, постављен је за команданта бригаде такозване Армије БиХ.

Прочитајте још: Тужна судбина млина старог осам векова

- Месец дана касније, рапортирали су му да су припадници српске паравојне полиције у његовом родном Гудељу код Фоче, убили и у кући спалили његову мајку, деду и петоро блиских рођака. А само три дана потом, добио је наредбу да село Бучје "очисти" од Срба. То је значило да побије свих четрдесет и петоро становника, претежно нејачи, и спржи њихове куће - препричава Симоновић.

Сетио се капетан Реко, пише аутор књиге, мајчиног аманета да су сви људи на свету, ако су људи, браћа, да недужни не могу испаштати ничије грехе. Одбио је наредбу, а онда, на своју руку, стао испред друге бригаде која је прихватила да обави "чишћење" и забранио да ико опали метак док он не каже.

АУТОР 17 КЊИГА АУТОР књиге Будо Симоновић (1945) рођен је у селу Осреци, у Доњој Морачи, у Црној Гори. Завршио је Филолошки факултет у Београду и радио у "Ослобођењу", Танјугу, "Политици Експрес", "Илустрованој Политици", "Политици" и франкфуртским "Вестима". Објавио је 17 књига, између осталих, "Мијат и Мојсије", "Огњена Марија Ливањска", "Никад краја тамницама", "Ријеч скупља од живота", "Туђа земља калаузе нема"...

- Позвао је потом представнике Срба, казао им ко је и шта је доживео. Затим им је дао гаранције да ће их све спасти и пропратити на српску територију ако одложе оружје.

ТАКО је и било. Али, било је и оних који су му узели за зло што је спасао Србе и почели му, иза леђа, радити о глави.

- Сви Срби из Бучја тада су преживели, а Амир Реко, када је осетио да му прети опасност, побегао је из Горажда. Седамнаест година живео је у Данској. Када се вратио, људи чије је животе спасао васкрсли су причу о свом спаситељу...

Симоновић додаје да пошто му је Амир Реко, људина као од брда одваљена, испричао целу причу, рекао му је да жели да оде у његов родни Гудељ:

- Нисам инсистирао да пође са мном. Осетио сам да му је тешко да се враћа на крвава згаришта. Пред одлазак ми је објаснио: "Пут ће те довести до куће мојих првих комшија, Крста и Стане Пејовић, даље се колима не може. Питај њих, и шта год ти они кажу о мени и мојој породици, напиши, све унапред потписујем..." Затекао сам само Стану. Ни она, ни њен супруг Крсто, нису били у Гудељу тог сатанског дана 1992. године. Чим сам им споменуо име Амира Река, старица је почела да плаче и куне злотворе који су побили њихове комшије са којима су одвајкада живели у слози и љубави.

И ту није крај чојству капетана Река. У родном селу подигао је скроман споменик жртвама страдалим у минулом рату. Уз то, на посебној мермерној плочи, у зиду спаљене куће, стоје имена његове мајке, деде и рођака.

- Ни на једном од тих обележја није наглашено да су то злодела Срба... О њему као човеку и уверењу да се није посветио онај ко се светио, наученом од мајке Азизе, највише, ипак, говори спомен-чесма коју је уредио у центру села. На њој је порука из Курана: "Ко убије једног недужног човека као да је убио цело човечанство. Ко спаси живот једног човека, као да је спасио цело човечанство."