ТВ КРИТИКА: Краљ Петар Први - Фикција, али лоша фикција

Ни четврта епизода није, у основи, променила ништа. “Без обзира на балканске ратове” (каже се у написаном уводу, а да ове “ратове” нисмо ни чули ни видели на екрану!), српска војска је и даље против српског краља и прети му побуном. “Пашић да се уклони за три дана иначе ће главе Карађорђевића да се котрљају београдском калдрмом” или тако већ некако прети мајор Танкосић, херој одбране Београда, Мачковог камена и последњи бранилац Игришта 1915, кога су културни Аустријанци из гроба ископавали да се увере да је овај њихов заклети непријатељ стварно мртав! Апис је и даље дежурни демон серије као пралик српског официра и српске војске: злоћудан и насилан. Итд. Добро је једино што овде није дао богзна какав материјал да се Србија поново окриви за Велики рат, али зато сипа обиље инсинуација против свега и сваког, нарочито против краља, кога би стално да уцењује и понижава.

Прочитајте још - ОВАЦИЈЕ У ТРИ САЛЕ ЗА ПРИЧУ О ХЕРОЈСТВУ: Филм "Краљ Петар Први" премијерно приказан у Београду (ФОТО)

Апис је скрућена маска ове серије, сведена на политички стереотип. Као и сви остали ликови, задат је, увезан од почетка до краја. Он је слика и прилика закључаног наратива према унапред датом моделу стварања “Сенки”, “Немањића” и сада “Петра Првог” а циљ му је деградирање сваке позитивне српске традиције, у шта нарочито спада - војска. Накнадна памет данашњих наших филмаџија тера инат научним сазнањима, а историју, која се догодила, силом изврће у фикцију, која се никада није догодила. “Фалсификују прошлост, измишљају историју, а националне идентитете темеље на неистинама”, каже проф. др Ђорђе Вуковић. “Фаворизује се фикција, а занемарују чињенице” при некој договореној историји, као што смо пола века живели у “договореној економији и договореном братству и јединству јер нисмо знали праве чињенице”, вели Зоран Колунџија о “нашем филму, где је, због странаца, пожељно да нисмо баш добри”. У крајњој линији, све се своди на покушај промене свести, што од српског народа траже Бундестаг, “европски комесари” и Макрон, који нас је већ сместио у магарећу клупу.

Отуд и главна замерка, која нам се упућује са РТС-а: “Постоје документарне серије, које треба да се баве историјом, а фикција је нешто сасвим друго. Историја се не мора поштовати у фикцији”. Није истина. Хајде да једном заувек и то расправимо. Као прво, историјски филмови не могу да уметничком слободом правдају извртање чињеница, нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације. Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено (проф. др Синиша Мишић, поводом “Немањића”). Затворен навод. Тачка. Важи за све. Нема фикција никакву предност над историјом ни у документарном нити у играном филму. Наравно да уметност није лекција и да се филм фикције не мора држати историјске збиље “као пијан плота” и на то не треба да нас подсећају приучени браниоци уметничких слобода. Ствар је у томе што у свим описаним случајевима одступање од историјске истине доводи, готово по правилу, до разарања уметничке суштине филма. Као вода, истина нађе свој пут и филм се одједном нађе немоћан пред гледаоцем. Фикција је слаба карта за пласман неистина. Измишљена историја потврђује се одмах као мућак.

Друго, фикција није ни од какве користи дилетантима. Тек тада се на делу показују неинвентивност и помањкање дара. Баш такав је овде случај: плакатски написани, дрвенасти карактери, у радњи равној као даска, немушта и почетнички оптерећена режија (сада се види да их на ФДУ уопште не уче основама организације простора, углова и праваца, о чему можемо нашироко), уз погрешну музику (рок гитаре у епохи сецесије) творе ову фикцију - али лошу, неуверљиву фикцију. И то види народ и не устручава се да каже: “Који су андрак уопште то и снимали”? Не може се нашој публици дуго продавати рог за свећу, она је стасавала на Фестовима. Она нарочито пружа отпор провидној, политички коректној ујдурми, која се на сваки начин труди да умањи значај, обезвреди, разгради и сведе на нижи степен неспорна сазнања и да “да историјску снагу сумњивим, несигурним и фалсификованим чињеницама”, како на другом месту каже сам Милован Витезовић.

Држава је, очигледно, нешто хтела са овим предузећем, а то је можда више светлости на “чика Перу” који нам је донео ослобођење, бар десет година једне правне државе, слободе, демократије, сваког напретка и уопште, “здраве Србије”. Догодило се, међутим, да уместо светлости добијемо њену негацију.