У ГАЛЕРИЈСКОМ простору у Светогорској могу се видети радови свих видова уметности којима се бавила Милена

Павловић Барили - цртежи, слике, акварели и илустрације. “Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње - почетак, трајање и крај”, писао је Миодраг Б. Протић о њеном егзотичном животу и делу.

Сликарка је рођена 1909. у Пожаревцу, а преминула у САД 1945. године. Мајка Даница Павловић, лепотица из угледне породице, потомак најстарије Карађорђеве кћери, културна, светска дама, зналац неколико језика, страствени путник, удала се за Бруна Барилија, италијанског композитора и музичког критичара, песника и естету, пореклом из сликарске породице. Милена је у породици најпре упознала естетицизам, дендизам, и љубав према сецесији и прошлости. То што је понела из куће касније је само допунила и развила.

Прочитајте још - Обнова куће Милене Павловић Барили

Као вундеркинд са само дванаест година примљена је у Уметничку школу у Београду, неку врсту међуратне ликовне академије, коју је завршила као и минхенску Академију у класи чувеног Франца фон Штука. Већ 1926. њено име доспева на странице “Политике”. Школски другови у Београду су јој били Ђорђе Андрејевић Кун и Лазар Личеноски, а њен портрет је насликала школска пријатељица Марија Вићентијевић. Још у Београду се окренула свету мита, фантазије и гламура, фасцинантној патетици, насликавши Хамлета и Рудолфа Валентина. Бели шеик, романтизам, популарна култура, кич и екстраваганција су њена идејна полазишта, која нико пре ње није код нас преформулисао визијом ванредне лепоте. Касније ће сликати мистичне аутопортрете, библијске визије и тајанствене слике.

Прочитајте још - Дела "Чаробне Милене"

Колико су наши најбољи уметници били несхваћени у малој паланачкој средини, и од својих професора, сведочи Драги Стојановић који је у њој видео “рођеног декоративног сликара и карикатуристу”! Најбоља наша сликарка коју смо икада имали не само да у Краљевини СХС није могла да добије место наставника цртања у Пожаревцу већ није могла да буде ни учитељица у македонским селима Штипу, Велесу и Тетову.

Њено сликарство и ванредна поезија немају ничега заједничког са разузданим авангардизмом тог периода. Можда је погрешно вредновати и ту уметност као надреализам, премда је познавала надреалисте, као и Ђорђа де Кирика и његовог брата Алберта Савинија. Њен романтизам је по страни од свих врста експеримената а ипак није била анахрона. Она је у оквиру српског и светског сликарства обавила велики заокрет ка реду, традицији, машти, сновима, сецесији и симболизму. Никада пре ње нисмо имали уметницу коју је само рана смрт (пад са коња и повреда кичме) омела да стане уз највеће сликарке 20. века - Тамару де Лемпицку, Фриду Кало, Доротеју Тенинг и Ремедиос Варо. У Њујорку је њена каријера била узорна - од водеће илустраторке “Вога” до изложбе 1940. у престижној галерији Ђулијена Левија само годину дана после доласка у САД.