ГЛУМИЦА Тамара Драгичевић је у троструком ишчекивању: новог наслова на репертоару Атељеа 212 (представе "Овај ће бити другачији"), јубиларног, тридесетог рођендана, који ће је крајем месеца затећи у Љубљани, на гостовању представе "Славна Флоренс" и - принове. После ћерке Саше, за њу и супруга Петра Бенчину још један разлог за велику радост.

До тада, у њеном фокусу су позоришне представе, а од вечерас још једна у матичном театру: комад "Овај ће бити другачији" Сташе Бајац победио је на Хартефактовом регионалном конкурсу за најбољи ангажовани драмски текст. Представу режира Ђурђа Тешић, док о овом глумачком задатку Тамара каже:

- Комад почиње управо том реченицом: "Овај ће бити другачији"... Како и наслов каже, бави се мушкарцима, али и женама. То је прича о три девојке, три различита типа. Заједничко им је да све теже да се представе у најбољем издању, како би се допале одређеном мушкарцу. Свака иза себе има и неку социјалну драму. Зарад материјалних прохтева и "виших" циљева пристају на разне компромисе. Труде се да коригују своје лице и тело, желећи да буду другачије - да би се на крају, заправо, нашле у мору истих девојака.

* У потрошачком друштву и времену, увек је много изазова?

- Свако време има неке своје императиве. Ово је доба друштвених мрежа, ријалитија, инстаграма. Моде која није природна, али диктира неке нејасне ставове у односу према животу и сопственом телу. Нисмо желеле да правимо карикатуре и имитације, да се подсмевамо таквим девојкама око нас. Само смо хтеле да представимо свет и судбине жена о којима Сташа пише. Живеле су у тешким условима, у сиромаштву, и нису имале онолико колико су мислиле да им је потребно да би биле друштвено прихваћене. Када једна јунакиња каже, поверавајући се пријатељици, "овај ће бити другачији", ова је подучава шта све мора да промени на себи да би му се допала: косу, нокте, усне, груди.

ГЛУМАЧКА ЕКИПА У ЈОШ једној праизведби домаћег савременог драмског текста у Атељеу 212, окупила се готово комплетна женска екипа. Три јунакиње играју Тамара, Ана Мандић и Милица Јаневски, драматург је Јелена Мијовић, костимограф Маја Мирковић, а кореограф Маја Калафатић. Са мушким "изузетком" - сценографа Синише Илића и композитора Владимира Пејковића. Репризе су 18. и 23. марта, на Сцени "Петар Краљ".

* Сличном темом, опсесијом спољним изгледом, бавила се још једна представа на репертоару Атељеа, "Помаранџина кора"?

- У позоришту сам већ пет година, а посећујем га од седмог разреда основне школе. Стицајем околности, још нисам одгледала ту представу. Кад смо кренули са пробама, наметнуло се поређење с "Поморанџином кором". Занимљиво је да глумци из те представе кажу да је у време њеног настанка, ипак, све било блаже него данас. Сада се физички изглед мења до непрепознавања... Мислим да је то веома оптерећујуће за генерације које одрастају, чије време тек долази.

* Мислите ли да ће се једног дана зауставити та хистерична потреба за променом природног изгледа?

- Не могу да замислим до које границе може да се оде, надам се да ће доћи до неког засићења. И да ће "најскупље" и најзанимљивије изгледати жене природног изгледа. Различите и другачије, какве и треба да буду.

Прочитајте још: Тамара Драгичевић чека друго дете

* У представи је реч и о мизогинији, мачизму, насиљу мушкараца?

- Не бих да генерализујем, ипак, много је жена које трпе физичко насиље, стално размишљајући шта смеју а шта не смеју да кажу, шта морају да сакрију и прећуте. Иначе, као што се њима намеће терор спољног изгледа, и мушкарци имају императиве - да обезбеде богат и лагодан живот, често по сваку цену.

Прочитајте још: Тамара Драгичевић ужива са малом сиреном

* Познајете ли такве људе?

- Ми се крећемо у малом уметничком, затвореном кругу и ретко се сусрећемо са таквим типовима. Али присутни су свуда око нас, па и у медијима. Са овом темом и људским судбинама може да се поистовети свака жена или мушкарац. Текст је потресан и духовит баш зато што сви, у извесној мери, у њему препознајемо шта желимо и осећамо, а шта нам је усађено и шта се од нас очекује, како би требало да се жена понаша...

Фото В. Данилов


* Виђате ли своје "класиће"? Успешна сте генерација, Милош Биковић, Нина Јанковић, Јелисавета Орашанин, Иван Михаиловић, Урош Јаковљевић, Миодраг Радоњић - само су неки од њих?

- Нема сумње, остварили смо трајно пријатељство. Што кроз пројекте, што приватно. Виђамо се, пратимо једни друге, дружимо се, имамо своје групе на "Вајберу" и "Вацапу". Укратко, стално смо присутни у животима једни других. Ето, са Урошем и Иваном сам и у сталном ангажману Атељеа 212.

* Ускоро ћете поново бити и у серији "Војна академија"?

- Требало би да се ради пета сезона. Мој лик је и даље присутан у серији, а у мају је планиран наставак снимања.

ПЕЛЕТОВА КЛАСА

ПОЗНАТА глумица завршила је ФДУ у класи Драгана Петровића Пелета, а једна од првих улога у Атељеу 212 била је представа "Балада о Пишоњи и Жуги". У међувремену, играла је (између осталих) и у представама "Добри ујкица", "Констатин", "Осврни се у гневу", "Сабља димискија" , "Ноћна стража", "Пет живота претужног Милутина", док су јој на филму и телевизији популарност донели филмови и серије "Монтевидео, Бог те видео", "Мирис кише на Балкану, "Бићемо прваци света".

Са супругом Петром Беничином само се једном срела на позоришној сцени - у представи "Рођендан господина Нушића" Звездара театра.