Невоље краља Петра

Све што смо написали поводом филма “Краљ Петар Први” важи и за телевизијску серију Јавног сервиса Србије која се сада емитује, с тим што извесне невоље сценаристичко-редитељског карактера, већ уочене у филму, овим излазе на пуно светло дана. И овом приликом треба подвући да Петар I Карађорђевић живи у нашем колективном сећању као величанствена фигура народног краља и човека до последњег даха посвећеног добру Срба и Србије. Тај архетипски отисак у народној свести траје и зато је и ова серија била потребна: она је вратила сећање на Петра снагом чињенице да је архетип најживљи када се поново рађа у сликама. Према многим психолозима (Јунг, Јеротић) архетип и није друго до покретна слика, то јест филм који се пројектује на екран нашег колективног искуства. У лику Лазара Ристовског Петар нам се опет враћа као вољени краљ свих Срба; такав и треба да остане у памети нових генерација. Нема никакве сумње да је ова представа постала филмска чињеница захваљујући изгледу, држању, говору и фотогенији Лазара Ристовског.

Историчари се углавном слажу да би се Петрова владавина 1904-1914. могла назвати златним добом српске државе, у коме су најважније улоге имали слобода и демократија. Ово златно доба сменили су ратови и трагична искушења, у којима је краљева фигура расла у оличење националног етоса. Све је то била једна сложена стварност из које је требало изабрати елементе филмске драматургије и композиције, изградити читку и делатну сруктуру ТВ серије, што је задатак озбиљан, одговоран и сасвим различит од прављења играног филма.

Прочитајте још - Обележавање смрти Краља Петра И Карађорђевића

Да ли је екипа “Зилион филма” и РТС-а (који се сада јавља као продуцент), била на нивоу овог задатка, други је проблем. То је на другима да оцене у складу са објективном рецепцијом серије. Пре свега, поставља се питање шта је био “пројектни задатак” серије: сценарио Милована Витезовића према његовом роману “Чарапе краља Петра” или потпуно нови наратив, у коме је Витезовић наведен тек као један од тројице сценариста? На званичном сајту РТС наводи се да је серија настала “по мотивима романа ‘Чарапе Краља Петра’ Милована Витезовића”, чиме почиње велика забуна, јер роман обрађује само Албанску голготу краља Петра и Србије 1915. године, док ТВ серија захвата далеко шири период, од Петровог доласка у Србију 1903. године до повлачења српске војске и државе на Крф, 1916. године. Ко је, заправо, писао овај сценарио? Или још конкретније, ко је одговоран за низ недостатака тог штива, који су се појавили већ у првој епизоди, где изостаје, пре свега, општи историјски контекст Србије у тренуцима Мајског преврата 1903. године, тј. убиства Александра Обреновића и Драге Машин.

Зашто се преврат догодио? Овај догађај увео је цео српски народ у нови век, у колоплет нових историјских потреса и траума о којима нема ни речи у серији. Одакле Петар Карађорђевић одједном на српском престолу? То је суштина почетка ове серије: је ли у питању био израз консензуса српског грађанина о неслободи и једној лошој владавини или је ли преврат дело бахате, необуздане и неодговорне официрске фаланге, како изгледа сваком ко је гледао прву епизоду, а нема основна историјска предзнања. Да, на делу је овде гомила занесењака, готово лудака, убица и злогоња, људи пуних мржње и злих страсти, коју предводе пуковник Машин и ђенерал Атанацковић (ни издалека главни у групи завереника), а нови краљ је њихова беспомоћна жртва, све док се не појаве нове газде Пашић и Апис, у чије канџе Петар убрзо пада. Карактери (заправо типови) су црно-бели, грубо истесани, а резултат каишеви једног наивног стрипа, према коме нам данас Мирко и Славко изгедају као хомерске фигуре. Зато је и важно ко је прави аутор понуђеног наратива: наш доајен телевизијског писања и полихистор Милован Витезовић или два дебитанта у животу и филму - Ристовски јуниор и неки Ћосић - који пишу нову српску историју на основу само њима познатих сазнања?

Ове измишљотине део су једне нове друштвене игре (о којој ћемо писати кад видимо шта нас још чека), а нижу се једна за другом до краја прве епизоде. Ево само неких: официрска банда у цивилу усред Београда и у по бела дана пребија и шутира по блату Воју Вељковића, канцелара краљевих ордена (ово се, наравно, никада није догодило). Исти официри, сада у раскопчаним униформама, пијани и острвљени, теревенче у некој кафани у присуству генерала и обраћају му се са цигаром у зубима као последњој пачаври, док овај мирно жваће (тако мали Перица и Ђокица замишљају односе у српској војсци оног доба)! Кад један завереник покушава да рекетира краља са 30.000 динара, Петар потрже пиштољ (!) на свог официра и - ником ништа. Врши се срамни чин ражаловања пуковника Машина и другова, отржу му се еполете са рамена и бацају у блато (то се тек никада није десило - Машин је пензионисан на лични захтев тек 1906. са другим завереницима, са пензијом равном плати активног пуковника). Ипак, врхунац представља барабско пребијање неког јадника у порти Саборне цркве за време самог крунисања краља Петра (!), чиме руководи Апис у цивилу (у то време је, тешко рањен, лежао у болници на Врачару). И тако даље. Уопште, слика српске војске коју гледамо у првој епизоди ове серије као да долази из неке тадашње бечке ковачнице фалсификата: то је булумента примитиваца и битанги.

Прочитајте још - “Краљ Петар Први у славу Србије”: Страдање српског народа

Тако виде српску војску њени телевизијски потомци.

Исту ону војску која је тукла три царевине 1914-1918. и послала их, једну за другом, на сметлиште историје.