Неукротиви дух, који је изопштеношћу и робијањем платио своју екстраваганцију, Оскар Вајлд (1854-1900), добио је, на сцени Београдског драмског позоришта, представу, која ће се памтити. Али не по ванвременим, оштрим, цинични порукама, које Вајлд смешта у своју литературу, већ по класичном "промашају теме", у сваком смислу.

У прослави јубилеја, БДП ставља на репертоар Вајлдовог "Идеалног мужа", комедију о лицемерству и хипокризији, која, најблаже речено, захтева високу продукцију, што некада славном театру на Црвеном крсту у овом тренутку није доступно. Подељен унутар театра, ансамбл БДП , бар они који играју у "Идеалном мужу", јасно на сцени показује да је дошло до фаталног неразумевања, најпре, редитеља, Предрага Штрпца, Вајлдовог текста, а онда, између редитеља и његових глумаца. Извесно је да се Вајлд данас, без јасне идеје како да се учини сценичним његов друштвени сарказам, не може добро играти и Штрбац није једини, који се на томе "оклизнуо". Нажалост, није остало много доброг укуса у његовом тумачењу Вајлдовог естетизма, који се волшебно претворио у кич и претеривање.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ни колач, ни огледалце


Од сцене маскенбала, који уводи у причу о страдању невиног Сер Роберта Чилтерна, подсекретара иностраних послова (Бранко Јанковић), када се отвара интрига, коју заплиће Госпођа Чивли (Милица Милша), који као да је изашао са сцене неког осредњег дечјег позоришта, до краја представе, када се Чилтерн, уз "помоћ пријатеља" спасава брачног и друштвеног краха (што је, као радња, безначајно, ако нема упориште у персифлажи и сценској иронији), представа "Идеалан муж" се дешава у константном неспоразуму између проверене Вајлдове субверзивности и погрешног редитељског читања, које од глумаца ствара тумаче,којима није најјасније шта треба да раде.

Јасно је нама, да редитељ хоће да укаже на данашњи тренутак, достојан оштрог пера генијалног Оскара Вајлда (писца драма "Важно је звати се Ернест", "Лепеза леди Виндермир", романа "Слика Доријана Греја"...), кад је реч о политичким непочинствима. Но, борба за било какав смисао, који би, евентуално, могао да оправда излишност постављања "Идеалног мужа" на сцену БДП, а са оваквим концептом, убија сваку жељу да се представа, уопште, тумачи по принципа стварног и могућног, када у њој нема ни истинитости, ни тачности, упркос великом глумачком труду.

Уместо поигравања растегљиивим границама етике у амбицији, манипулацији и друштвено-политичком "спиновању", "Идеалан муж" је постао пример, како се од доброг писца, лошим тумачењем, може створити недуховита представа.