УМЕТНИК и професор Марк Ламерт, чији су радови на поставци “На путу око света. Уметност из Немачке - дела из колекције Института за међународне односе у култури (ифа) од 1949. до данас” (кустоси Матијас Флиге и Матијас Винцен), био је гост београдског Музеја савремене уметности и одржао предавање “Сликарство и радне свеске”.

Још од осамдесетих, овај берлински аутор, који се бави сликарством, графиком, илустрацијом и сценографијом, сакупља материјале у радним свескама и на тај начин је оставио траг о политичком контексту у којем је његово дело настајало. Принципе које је развио у сликарству, применио је и у театру, сарађујући са легендарним Хајнером Милером, али и Жаном Журдилом и Димитром Гочевим (са чијом представом “Персијанци” је гостовао на Битефу).

ПРОЧИТАЈТЕ И: Музеј савремене уметности: Редови за великане и другог дана (ФОТО)

- Моје свеске, односно дневници, биле су начин да се конзервира надреално, а те белешке су ми омогућавале да сачувам и сликовни и текстуални материјал - открива Ламерт. - Сусрети између онога што сам писао и сликао, били су делимично случајни, а делом и жељени.

* Шта се из тих свезака данас може прочитати у историјском, а шта у личном, односно естетском контексту?

- Из историјског аспекта оне ми нуде могућност критике и самокритике, са једне временске дистанце, са које сада могу да проценим како сам схватао неке ствари и стављао их у контекст. Могу да прочитам и како се моја позиција у односу на контекст мењала, или није. Лично, могу да проценим оно што у том тренутку можда нисам схватао, али сам га сачувао. У естетском смилу, размишљање о томе да ли је нешто вредно и да ли га треба сачувати, може се сматрати неком врстом “убилачког инстинкта”.

о Шта вама лично значи што сте уврштени у избор који глобално представља немачку уметност?

- Ова изложба путује светом још од 2013, а премијерно је представљена у музеју за нове медије у Карлсруеу. Један је од првих озбиљних покушаја да се понуди обимни приказ немачке уметности након 1945. и то у оба њена подељена дела. Ову сам поставку видео у три различита контекста - у Немачкој, Бразилу и Србији. На основу тога могу да кажем да није реч о обичној немачкој изложби, већ је кустосима успело нешто вансеријско, неуобичајно и што дуго нико није успевао у тој форми да понуди.

Марк Ламерт ,фото Н.Фифић

РАДОЗНАЛОСТ У БЕОГРАД сам долазио око 2001, када се одржавала прва изложба српске уметности у Берлину, у чијим припремама је учествовала и моја супруга. Србија и данас буди моју радозналост као и тада. Са инсценацијом “Персијанаца” у режији Гочева био сам у свим југословенским републикама, а и на Битефу. Мој утисак је да у жирију и не би морало да буде толико странаца, већ више домаћих аутора - сматра Ламерт.

* Колико је сусрет са Хајнром Милером био пресудан за бављење сценографијом?

- То је била претпоставка, јер да није било његове жеље, ја то никада не бих радио. Суштински, у различитим европским земљама - Португалији, Немачкој, Швајцарској и Грчкој, радио сам само са три редитеља, а ниједан од њих није био типичан човек театра. Један је био песник - Милер, други француски интелектуалац, преводилац, представник шездесетосмашког покрета - Журдил, а трећи бугарски рокер - Гочев.

* Да ли је појам који се везује за ваше сценографије “машине за драматургију” проистекао из Милеровог “Хамлета машине”?

- Тај појам не потиче од мене, па можда и нисам најбоља особа да га проценим. Усудићу се да кажем како радим, што би могло да буде неко објашњење. Сценографије које креирам односе се на текст и људе који делују унутар простора. Ти простори покушавају да буду делатни у смислу драмске радње.


* Али су и ликовно аутономни и сведени...

- Аутономни су колико су и глумци у једном позоришном чину. То нису типичне сценографије какве праве сликари када се подухвате театра. Оне за себе траже слободан маневарски простор у коме ће се исказати. Али, оно што тражим у сценографији, тражим и у сликарству.

* Колико су то онда ваше тродимензионалне слике, без обзира на драматуршки контекст?

- То су сигурно тродимензионалне слике, али нисам сигуран да су баш моје. Оно што ми је најважније уз боју, јесте како да заузмем неки простор, а да притом сценографија не доминира, не одузме могућност глумцима за њихово деловање. Трудим се да им не одузимем маневарски простор.

Представа "Персијанци" играна на Битефу,фото Л.Антоновић

ЧАРОЛИЈА ЗГРАДЕ МСУ

ЗА мене је зграда МСУ заиста чаробна - признаје немачки уметник у чијој породици има доста архитеката и урбаниста. - Људи од струке знају да је југословенска архитектура шездесетих и седамдесетих година прошлог века нешто посебно. Tако се зна и за овај музеј, али и за цео Нови Београд који је сам по себи интересантан. За ову архитектуру изузетно интересовање показују и моји студенти и моја деца.