На срамотан чин напуштања представе "Проклети пушачи", СНГ, на паузи, навело нас је предуго трајање представе "Височка хроника", претходне вечери, на сцени ЈДП. Јернеј Лоренци је "Хронику..." режирао као троипосатно препричавање Тавчарове новеле, са елементима представљања, недовољним да се задржи пажња овдашње публике. Остало је, до краја, само стотинак гледалаца у сали, упркос изврсним глумцима (Тамара Авгуштин, Нина Иванишин, Клемен Јанежич, Аљаж Јовановић, Јанез Шкоф). Овде омиљен због "Илијаде", "Полуделе локомотиве", "Олује", представа са Битефа, Лоренци је, на сцени Народног позоришта у Београду, режирао представу "Царство небеско", по српској епској поезији Косовског циклуса, која је поделила публику и критику.

Тавчарова "Височка хроника" је смештена у седамнаести век и говори о болно савременим темама: разарајућим ратовима, невиним жртвама, породичним проклетствима, немогућности љубави... Лоренци, редитељски арогантно, приказује ову значајну литературу као препричавање, у којем, у другом делу, има и представљања, па се, некако, тај паноптикум приближава сценском читању новеле. Препознали смо у том поступку метод, којим је постављена па разорена представа "Царство небеско", код нас. Из своје приватности, глумци улазе у интерпретацију, која је потпуно постдрамска, носи поруку, али не и емоцију, реч је у првом плану... У "Височкој хроници", срећом, други део представе је динамичнији и допушта увид у моћ словеначких глумаца, врло дисциплинованих и концентрисаних на огроман текст, који (про)износе. Чини се да је проблем, овога пута, физичко трајање представе, које је сувише дуго, да би гледалац могао, упркос одличном преводу, да прати хронику, недовољно атрактивну да емпатијом држи пажњу... Онда, када је постављао "Царство небеско", Лоренци се оградио од тога да тумачи контроверзу националне издаје и романтичног заноса у нашој епској поезији, као и од метафоре "царства небеског", уопште. У "Височкој хроници", тај изговор више не стоји - Тавчар му је близак и има разлога да га сценски и протумачи. Статичност, вербалност, неатрактивност ове за гледаоца захтевне представе чуди, као репертоарски потез СНГ, а за гостовање у редовној размени са ЈДП, препорука је била, ваљда, што нема велику сценографију...


ПРОЧИТАЈТЕ И:ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Кобни неспоразум



"Немојте да побегнете, као јуче", каже, док игра, сутрадан, "Проклете пушаче" Аљаж Јовановић... Публика у ЈДП, готово пуна сала, грохотом се насмејела, да би (као и ми), већина на паузи напустила представу. Не пише се о представи коју ниси гледао до краја, но, рецимо да су поменути Јовановић, изврсна Пиа Земљич, симпатична Нина Валич и увек одличан Јанез Шкоф, у представи-концерту о укидању људске индивидуалности забранама, за шта је пример пушење, били виртуозни, духовити, повремено су прелазили на добар српски језик, решени да нас, ипак, задрже. Али, предуги говори, превише спор ритам представе, сећање на "Хронику"... учинили су своје.