На размеђи векова и миленијума, на измаку једне доминантне књижевне епохе српски писац Горан Петровић сврстао се целокупним својим делом у ону долазећу, као да је чувајући велику тајну, знао за "смену" која се свету спрема. Књижевник Рајко Петров Ного је измаклу годину, иако опхрван болешћу, обележио збирком песама "Сонет и смрт", диктирајући на интензивној нези речи које се једино ћирилицом могу забележити. На празник Светог Саве српског, Андрићев институт препознао је крунску вредност двојице аутора, њима је уручена престижна "Велика награда Иво Андрић", за целокупно стваралаштво, односно за најбољу књигу у 2018. години.

Жири у саставу Мухарем Баздуљ, Желидраг Никчевић и Јован Делић "Велику награду Иво Андрић" доделио је Петровићу за целокупно прозно стваралаштво које је доживело изузетан пријем у земљи и свету.

Прочитајте још: "Андрић" Ногу и Петровићу

- Петровићеве књиге до сада су објављене у 119 издања, међу којима су 52 превода на бројне светске језике. Зато "Велика награда Иво Андрић" Петровића промовише као планетарну књижевну чињеницу. Два до сада најзначајнија Петровићева романа, "Опсада цркве Светог Спаса" и "Ситничарница код срећне руке" су спој најфинијег приповедања и савремене фантастике - образложио је жири - У првом случају, реч је о опсади православне цивилизације и о односима унутар ње. У другом случају, успостављен је чудесан начин сликања епохе и српског историјског искуства. Петровић, као и Андрић, постао је писац универзалних прича, а њих је свет прихватио и препознао као прилог светској културној баштини.

Најбоља књига у 2018. години, "Сонет и смрт" Рајка Петрова Нога у издању Српске књижевне задруге, најбољи је пример како песничка заоставштина једног народа, од Куленовића, Раичковића, Шантића, Дучића до Миљковића, проналази свој нови израз.

- Ногово певање није папирнато, књишко. Из њега бије егзистенцијална зимомора. Отуда долазе његове, најлирскије српске молитве. "Сонет и смрт", строги лирски триптих, уз спој оличен у наслову збирке, драгоцен је и остварен у врхунском песничком домету - рекао је проф. Јован Делић, образлажући одлуку о награди.


Емир Кустурица


Оснивач Андрићевог института и града посвећеног нашем једином нобеловцу Емир Кустурица истиче да је прича о Великој Андрићевој награди скривена у погледу на ћуприју великог писца.

Прочитајте још: "Велики Андрић" за Бору и Ју Хуу

- Гледајући мост из куће у којој је одрастао, родиле су се до тада пред светом невиђене имагинације, сврстане уз факте до којих је Андрић дошао бивајући по разним странама света представљајући домовину. А у мом првом сећању на ово место, старом 45 година, остало је полуострво на коме је данас Андрићград. Из тог угла сам посматрао ћуприју, фасциниран спојем Рзава и Дрине. Помислио сам како диван средњовековни град ту не стоји, а ту му је место. Захваљујући енергији која у Републици Српској влада, а она је најважнија од свих енергија на простору живота нашег народа, створен је Андрићград, да би смо ту истицали оне који међу нама највише вреде - нагласио је Емир Кустурица, оснивач Андрићевог института друштвених наука, додељујући награде. - Ми данас нисмо срећни због онога што нам савремена фикција нуди. Не само ми, несрећни су и припадници најмногољуднијих и најсилнијих народа, јер фикција данас деградира живот. Зато су сви до сада награђени "Великом наградом Иво Андрић" представници мањине, за коју би смо волели да се веже већина. Зато је част наградити Рајка Петрова Нога за "Сонет и смрт" и Горана Петровића за целокупно стваралаштво. Најважније, од прве награде до сада, централна идеја јесте да су награђени књижевници у исто време део наше и светске баштине. Код Петровића, та "штафета" сада је у рукама човека кога су широм света већ уписали као великог писца, тамо где је требало, када је требало и то су учинили они који то најбоље знају.

Рајко Петров Ного - Фото Андрићев институт


Свечаности у Андрићевом институту присуствовале су бројне личности из јавног и културног живота Републике Српске и Србије.

Андрићев институт, стуб српске културе у Републици Српској, престижну награду установио је 2015. године. Затим је награда за укупно књижевно стваралаштво и за дело "Три поеме" додељена Матији Бећковићу, док је најбољи роман био "Осама" Владимира Кецмановића. Већ 2017. године награду су добили Душан Ковачевић и руски писац Захар Прилепин. Ковачевићу је награда додељена за укупно књижевно стваралаштво и за драмско дело "Хипноза једне љубави", а Прилепину за роман "Породица" и књигу приповедака "Седам живота". Прошлогодишњи лауреати били су песник Борисав Бора Ђорђевић и кинески писац Ју Хуа.

ПЕТРОВИЋ: ПИСАЦ СУДБИНЕ ЧОВЕЧАНСТВА

- Некад све почиње архитектуром. А некада бива да грађевина, мада непомична, прерасте сопствену величину. Ето, недалеко одавде, све је почело мостом који спаја две обале, а онда је тај мост прерастао у "На Дрини ћуприју", роман који спаја светове. Захваљујући овом роману, један писац који је стварао на језику малобројног народа, постао је писац свеобухватне судбине човечанства. Андрићево име је велико, самим тим, велика част ми је указана - рекао је Петровић примајући признање.