Живојин Иванишевић један је од ретких српских галериста са вишедеценијским изложбама, монографијама и књигама о савременој српској уметности. Објавио је двадесетак обимних, вишејезичних књига и учинио за српску уметност више него све остале наше институције заједно. У његовој београдској галерији “Париски круг”, названој по чувеним српским сликарима из Париза које Галерија најчешће представља до 1. фебруара самосталну изложбу слика има сликар и цртач Василије Васа Доловачки (Баваниште, 1960).

Повод за изложбу је и излазак његове друге, обимне монографије, у којој су представљени нови радови тог професора и угледног уметника. Реч је сликару који је можда једини у нашој уметности успео да усагласи поетски реализам са метафизичким сликарством; његова критика Салвадора Далија у функцији је такве естетике - узети из надреализма најтише и насмиреније, стварати на рубу великих ликовних догађаја, без актуелне буке и беса али дубоко садржајно, клонити се хиперреализма и вулгарног натурализма, избећи по сваку цену естетику шокантног и ружног али и кич, комерцијалност и испразност савременог реализма. Он је нашао идеалну меру за спајање реалног и надреалног, импресионистичког и метафизичког, сна и јаве, што подразумева велику ликовну културу и посебне стратегије освајања уљане слике, са свим њеним класичним законима композиције, пропорције, анатомије и перспективе. Мало је сликара који и данас имају таква знања и који пред себе постављају такве задатке. Доловачком је тим теже што улази у простор класично схваћеног сликарства, у ком су пре њега стварале хиљаде врхунских уметника, али је његов подухват смисленији, тиме што је изазов већи и тежи, а резултати значајнији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОГЛЕД ИСКОСА: Сликарски пламен Жељка Ђуровића

Тај стваралац није као најбољи наши уметници имао срећу да ствара у неко боље време, у ком би његов дар био препознат на вишем нивоу и на прави начин и у ком би имао праве такмаце. Уметници тог типа су у данашњем државном систему фаворизовања искључиво авангардне уметности на маргини, они су садашњи “андерграунд” или како је Никола Кусовац рекао за ту скрајнуту сцену фигуративне уметности: “Сакупљаћемо се по катакомбама”. Прави зналци уметности, не они засењени само тренутно актуелним и занимљивим дешавањима, знају да цене овакве истрајне и духовно непоколебљиве досеге у уметности. Васу Доловачког не додирују много помодни новитети, сценске кретње у новим визуелним праксама, он стоји чврсто на својим, још на београдској Ликовној академији заснованим позицијама, настављајући тамо где су мајстори београдске међуратне школе стали, али узимајући и најбоље од Леонида Шејке и мајстора српске школе фантастике, слутећи синтезу а не деструкцију. За њега је као и за Шејку сликарство вид молитве и он му је дубоко одан, или како би Драган Јовановић Данилов рекао: “Ствара у правцу нашег срца”.