НЕ ВОЛИМ ове празнике. Божић и Нова година дефинитивно су ми дани очаја. Људи око мене бесомучно троше паре које немају, стари родитељи од деце очекују телефонске позиве и дирљиве ес-ем-есове, мала деца Деда Мраза, градови блеште док сиротиња бауља покрај раскошно украшених борова. Једва чекам да се угаси лажна новогодишња срећа и да сан моје мачке Пепице не узнемиравају петарде. Кажете, "време за породицу"? За неке је породице свако време славље, за оне друге, има их много више, породица је прави давеж.

Овако говори, ко други но Ведрана Рудан, за "Новости", на питање шта су празници за њу, која пречесто "руши Снешка" тврдим традиционалистима без пардона им разбуцавајући мит о врховним породичним вредностима.

* Мушко-женски однос и однос мајке са децом, који су и тема текстова из код нас недавно објављене књиге, спадају у ваше "велике теме". Која је од њих, ипак, важнија?

- Занимљиво питање. Кога више волиш: тату или маму? Ко ти је у животу битнији: партнер или дете? Неким се људима зна догодити да себи понекад поставе такво питање. Кад је реч о односу родитељ-дете, ту нема много простора за бирање. Одлучила си родити обогаћена свемирским незнањем, кад родиш, нема назад. Љубав према деци је коктел биологије, осећаја одговорности и потребе да задовољиш очекивања околине. Веза из које се никад не излази. Однос са партнером је твој избор, можеш га, кад ти досади, шутнути без осећаја кривице и понекад, ако имаш среће, са огромним осећајем кривице, волети више него дете. Мајка сам која попут већине мајки воли своју децу, срећом не безусловно. Али сам и жена која себи даје за право да свога партнера, углавном, воли више него властиту децу. Покушавам то рационализовати. Деца могу бити сретна без мене, кад је тако могу и ја без њих. Партнер ми се није "догодио", изабрала сам га, живот без њега не могу замислити. Зајебани су то односи, "Живот без крпеља" даје на ту тему неке одговоре.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ВЕДРАНА РУДАН СЕ ОДРЕКЛА НАЦИЈЕ: Хрватима пене уста пред немоћнима, а тресу се пред снажнима

* Шта желите да поручите женама - бежите и живите саме по свом? Не рађајте? Не дајте деци да вам отму душу и личност?

- Свим женама света поручила бих, постоји само једна истина: властита лова = слобода. Остало су компромиси, сузе, модрице, нож у грлу и очај.


* Да ли ће икада доћи време да жена сме да говори о мајчинству као о "нелепом" искуству?

- О "ужасима родитељства" може говорити и писати веома мало мушкараца, јер мушкарце у 99 одсто случајева родитељство не занима. Додуше, данас је модерно по нету разбацивати фотке идеалних очева који возе бебе у колицима, носе их око врата, режу пупчане врпце, гладе жене по леђима док оне рађају. Не верујем мушкарцима ни кад за потребе снимања глуме добре очеве. Мушкарци су неквалификовани, они не би смели писати о ужасима родитељства. Са женама је, нажалост, друга прича. Ми јесмо квалификоване. Ретке се усуђују, јер се од жена одувек очекивало, то се очекује и данас, да најпре буду женке из чијих ће тела изаћи дете, а онда све остало, ако за то остало буде времена.

* Како из ове перспективе "оцењујете" своју одлуку да будете мајка?

- Не знам кад сам одлучила, давно је то било, да ме није брига шта ће други мислити о мени. Зато опуштено пишем о томе како је грозно имати децу. Језиво. Застрашујуће. Ужасно. Родитељство је патња која престаје смрћу мајке. Не верујем да ће ускоро жене масовно кренути у разглабање о томе. Знају да је на делу једна једина теза, или си мајка, дакле "нормална" си, или ниси мајка, лечи се. Жене су у клопци. Искочила сам. Знам да сам ненормална, јер сам мајка.

* Какво је искуство за вас донео статус баке?

- Статус баке је феноменалан, кад си бака попут мене. Видиш унуче кад хоћеш, пошаљеш га дома кад ти досади и сретан си кад у њему не препознаш своје дете.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ведрана Рудан брутално искрена: Зашто су жене такве глупаче?

* Осећате ли се као феминисткиња?

- Ја јесам феминисткиња, додуше, посебног типа. Нисам за марширање, урлање на цести, залажем се за борбу прса о прса. Мислим да се жена за своја права може изборити једино ножем. Остало је губљење времена.


* Имамо ли ми, као народи, некакву црту покорности већем, јачем, због које се никако не опиремо нпр. Америци, већ се увек понизно постављамо?

- Немам појма. Понекад помислим да је хрватски народ генетски оптерећен потребом да се увуче у гузицу било којег господара, јер му је у мрачини и влази туђег дебелог црева удобније него на зраку. Само тако лоцирани Хрвати могу дисати пуним плућима. А онда бацим око на друге народе, па видим да су сви исти. Недавно сам прочитала податак да је 95 одсто хрватског богатства у рукама педесеторице. Не знамо јесу ли та педесеторица Хрвати или Американци, то је ионако небитно. У том контексту не бих рекла да су "наши" народи посебно склони томе да буду нечији робови. Сви су људи робови.

НЕ КРЕЋЕМ СЕ У КРУГУ НЕПРИЈАТЕЉА * ОСЕЋАТЕ ли некад мржњу традиционално устројених људи, неистомишљеника? - Не "осећам" мржњу неистомишљеника, којих је много мање него што мислите, зато што се не крећем у кругу својих непријатеља. Знам да постоје, анонимно се јављају по порталима. Увек ме насмеје њихова острашћеност. И весели. Добар је осећај кад неки твој текст може избезумити теби непознату особу. Значи, погодио си тему, на правом си путу, неки кретен је схватио да постоје и људи који другачије мисле. То је увек велики корак за будалу која мисли да сам ја будала, али и за мене која увек мисли да сам једина у праву.

* Чак и они који се буне и "устају"?

- "Дешавање народа" у Француској, Србији или Републици Српској не би нас требало заварати. Ми не знамо ко стоји иза тих "дешавања". Народ се не тако давно "догодио" Либији, Украјини, Сирији. Полако сазнајемо ко је иза тога стајао. Не верујем ни да су ваше "крваве кошуље" знак да крећете према демократији. Ко зна кад ћемо сазнати ко плаћа повремена дешавања народа на овим просторима. Народ је стока преголема, тако некако говорио је Његош, ту помоћи нема. "Наше" народе може тешити да су једнака говна као и остали народи.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ведрана Рудан: Нисам Хрватица и тиме се поносим!

* Хоћемо ли икада увидети значај и снагу солидарности?

- Готово је са солидарношћу. Било некад, ако је било.

* Јесу ли Срби или Хрвати боље прошли са тренутним гарнитурама на власти?

- Никад нисам разумела потребу неких људи, па тако не разумем ни вашу, да стално упоређују "наш" и "ваш" народ. Океј, једном смо живели скупа. Али то је било давно. И ратовали смо међусобно. Али и то је било давно. Некад смо живели у заједници са Мађарима. Заборависмо. Некад су крваво ратовали Немци и Французи, данас скупа убијају диљем света. Престанимо се меркати, упоређивати, анализирати. Суседи смо, живимо у различитим земљама, кренимо даље као да се ништа догодило није, јер и није. Само мали, банални, крвави рат. Чија је власт гора? Сваком је народу најгора она власт коју мора трпети.

* Јесте ли размишљали о томе да се политички активирате?

- Пре годину или две са неколицином својих знанаца кренула сам на изборе. Била нам је намера сазнати колико можеш гласова од народа добити кад уђеш у трку са сто евра у џепу. Зајебавали смо се и забављали. На изборима смо "пропали". Не, никад се нисам хтела бавити политиком, иако ми је то досад хиљаду пута било нуђено. Знам да бих могла бити успешна политичарка, јер ми добро иду и лагање и манипулација. Међутим друштво у коме бих се морала кретати дошло би ми главе. Исповраћала бих душу из тела кад бих морала сести за сто са неким од наших, ваших или светских политичара или политичарки. Зато своје "таленте" користим да бих манипулисала само људима које волим. Тако из њих извлачим оно што ми највише треба и без чега не бих могла живети, љубав. Или "љубав".