"ПЈЕРА", тачније признање са Крижанићевим ликом, сањао је Зоран Петровић, као и ваљда сви карикатуристи, откако је као клинац "почео да жврља". И досањао је, после два "Сребрна Пјера", и овог златног, на 51. конкурсу "Новости", где је његова илустрација - да ли самог питања, да ли одговора на питање "Како ли се уопште улази у ту Европску унију?", однела апсолутну победу.

- И овога пута "кривац" за моје учешће на конкурсу био је Југослав Влаховић, који ми увек "подвикне" и подсети ме да пошаљем радове. Тако ми је и ове године, вече пред истек рока, само заповедио: "Шаљи!" Ја сам, срећом, послушао, и доживео остварење свог дечачког сна.

Овако прича Петровић, који готово четири деценије живи у Немачкој, током кратког боравка у Београду, у који је први пут доспео као осамнаестогодишњак из своје Косовске Митровице. Каже да се радо враћа да ужива у "непоновљивом шарму Балкана", али је и у Немачкој нашао свој мир, на истом месту где га је некада открио и Карло Велики - те се варош и зове Карлов Мир.

Цртачке почетке веже за листове "Студент", "Младост" и легендарни "Јеж", а "држао" је и студентску рубрику, иако је само "као студирао", и то "све и свашта", од ЕТФ, преко економије и туризма, до права, само не и медицину - иако му је тај факултет био најближи и имао најбољу мензу.

* Да ли су вас некад цензурисали?

- У "Јежу" сам имао фрку збор карикатуре индекса са тоалет-папиром и у "клозетском амбијенту", а нашли су ме и "пропитали" тим поводом у кафани "Бранковина".Потом, у војсци у Плочама (тадашње Кардељево), замало сам зарадио самицу због "проблематичног" цртежа (фабрике из које се извија дим у облику симбола Медитеранских игара) у "Слободној Далмацији"...

* Запутили сте се давно "трбухом за крухом" преко океана, али сте се зауставили већ на франкфуртском аеродрому.

ПЛАЋАМ СЛИКАМА - СЛИКАМА плаћам не само кафанске рачуне - годину дана сам бесплатно ручавао у једној кафани коју сам "опремио" својим радовима, већ и свог зубара, пореског саветника, станодавце, напунио сам сликама станове обеју бивших жена, деце и њихових пријатеља...

- Кренуо сам у Америку, за кумом који је већ био на Флориди и који ми је рекао да му се јавим кад из Франкфурта полетим за Њујорк. Међутим, како сам стигао у Немачку, где ми је живела сестра, схватио сам да ту и није лоше, и нисам отишао "даље" свих ових година.

- Најпре сам, као сваки прави имигрант, две-три године на градилиштима додавао Шиптарима цигле и малтер, копао канале... На наговор зета, послао сам једну карикатуру у "Билд" и добио за њу награду од неких (тада незамисливо великих) хиљаду марака. Тако је кренуло...

* Кажете да је сатира на издисају у Немачкој, где је у ствари и рођена. Каква је "ситуација" у остатку Европе?

- Сатира је умрла у Немачкој. Још седамдесетих је започео талас свеопште комерцијализације и упросечавања, данас широке масе траже сасвим другачију врсту хумора. Све карикатуре су са текстом: ти дакле просечном Немцу све мораш да објасниш, да му напишеш, не само да нацрташ оно што си хтео да кажеш.

- Аустријанци и Данци се још држе сатире, Швајцарци су јако добри, и наравно немилосрдни Французи, са своја три велика фестивала и "Шарлијем" чије су карикатуре право "хистерично драње", бескомпромисне, бруталне, никог не штеде.

Прочитајте још: "Златни Пјер" за Петровића

* Шта се то збило са "просечним Немцем", да ли је уплашен, незаинтересован...?

- Немац данас реагује искључиво када га "лупиш по новчанику". Истина, лагано се и тамо, услед збивања широм Европе, шири некакав тињајући бунт.

- Лепо је покојни, бивши канцелар Хелмут Шмит рекао да Немци немају м..а. За разлику од Француза, очигледно. Меркелова је лагано "одсвирала своје", а ето том Макрону није пошло за руком ни да постане "нови Наполеон". Иначе, Шмит је врло јасно упозоравао и на то да се заноси свако ко мисли да ће се ислам прилагодити хришћанском окружењу, говорећи да ће се хришћани прилагођавати муслиманима.

* Карикатуристи, ипак, не одустају од провокација упућених исламистима? Ваља ли ту, ипак, некад стати?

- Религију можеш да уденеш у сваки контекст, то је можда најзахвалнија тема, али у светлу свих немилих дешавања у Европи морамо имати свест о томе да је понекад боље не таласати превише. Као члан жирија на неким фестивалима, прошао сам кроз врло непријатне ситуације и уверио се да је некад најмудрије неку изузетно провокативну или увредљиву карикатуру "сакрити", не објавити.

* Које су ваше теме, ако већ религија не спада у њих?

- Последња књига коју сам илустровао, додуше по наруџбини, била је о вину, са карикатурама на оригиналним винским кутијама. Иначе, пробудим се, нешто ми падне на памет и почнем да цртам. Последња серија радова зове се "Нема неба за анђеле". Најчешће кренем са карикатуром, али се увек радо вратим класичном, реалистичном цртежу или сликању у уљу.

* А лети се "одметнете" у шуме Шварцвалда и са моторном тестером прионете на - радни одмор...

- Да, радим скулптуре у шварцвалдском храсту, јавору, багрему, појури ме каткад дивља свиња... То је рад, али и мој одмор. Недавно је излагана серија фигура уличних музичара и уз њих кип просјака високог метар и осамдесет центиметара, чији је шешир током изложбе био нон-стоп пун пара. Излажем те скулптуре на Бијеналу код Бордоа. Ове године почео сам да изливам у цементу, о коме ништа нисам знао, а сад већ могу да напишем докторску дисертацију о раду са тим материјалом.