ДАНАС, више од четврт столећа након што је југословенско јединство и формално разбијено, односно више од деценију након што је нестанком заједничке државе Србије и Црне Горе поништен последњи његов траг, Југославије се институционално нико не сећа по добром – наводи књижевник Мухарем Баздуљ у ауторском тексту за портал Културног центра Новог Сада.

У тексту, Баздуљ се позива на Иву Андрића, у оно време непознатог младог песника и несвршеног студената који је у загребачком листу „Новости“ објавио текст под насловом „Незвани нека шуте“.У том тексту будући нобеловац каже :„Док се с муком полажу темељи храму наше слободе, они су стали да се препиру: какав ће облик имати златна јабука на врх куполе“.

Баздуљ истиче да данас, када после стотину година читамо овај текст, он звони необичном актуелношћу, не само зато што га је писао онај Иво Андрић који се касније успоставио као кључна фигура југословенске културе.

- Шта нам каже Андрић? – пита Баздуљ и одговара : - Југославију су правили борци и сиротиња жељни јединства и слободе. Без јединства, слобода је била угрожена. Јединство је оно што не би смело да буде угрожено тривијалним разликама.

Прочитајте још: Мухарем Баздуљ: У књижевности нема места за политику

Баздуљ даље закључује да док је постојао страх од „капиталистичко-империјалистичке Италије“ и њених територијалних претензија, Југославија је из перспективе Словеније и Хрватске била пожељна.

Данас у Хрватској је ситуација и комплекснија и радикалнија. Кроз школске програме и мејнстрим медије форсира се наратив о Југославији као „синониму за Велику Србију“ и „тамници народа“, без икакве свести да је уједињење Далмације као некадашње аустријске крунске земље, Ријеке као најпре мађарске а затим италијанске луке, те Хрватске и Славоније као делова Угарске, а о Истри да и не говоримо, било могуће само у југословенском оквиру. Протеривање Срба који су ту живели вековима потиснуто је из памћења формулацијом о „великосрпској агресији“.- наглашава Мухарем Баздуљ.


КРАЈНОСТИ
НИ прва ни друга крајност овде није оптимална. Барем у овом случају, прави пут је онај средњи: између јалове носталгије и реактивне мржње. Уосталом, то би требало да важи за све земље настале од Југославије, али за Србију, као највећу, највише: Уважити на рационалан начин чињеницу да је темељ оног најбољег на чему се данас може градити будућност изграђен за време Југославије. Уз такву свест лакше ће се ићи у будућност.
По његовом мишљењу, „у Босни и Херцеговини, као највећој жртви распада, међу обичним светом постоји можда и највећи проценат површне југоносталгије“. Ипак,сматра он, бошњачка елита склона је сатанизовању земље која је тобоже тлачила муслимане, без имало спремности да се признају фактографски проверљиви подаци о невиђеном и демографском и образовном и институционалном напретку босанско-муслиманске популације у Југославији.

Прочитајте још: Мухарем Баздуљ: Ћирилица није само српска, већ благо свих нас

У Македонији такође, наставља Баздуљ, постоји доживљај Југославије као земље под српском хегемонијом, мада су и у пиринској и у егејској Македонији, односно у бугарском и грчком делу некад јединствене територије, Македонци практично асимиловани, а само у Југославији су успели и да буду признати као народ и да нормирају властити језик.А, у Црној Гори се датум Подгоричке скупштине проглашава скоро па најгорим даном у црногорској историји.

- Ситуација у Србији је најкомплекснија.Србија је дуго након што су практично сви остали напустили Југославију, остала верна југословенској симболици од „плаво-бело-црвено“ тробојке до химне „Хеј Словени“. Такође, у српској јавности постојало је несразмерно велико интересовање за дешавања у некадашњим деловима заједничке државе. У последњих седам-осам година, међутим, то се драстично мења. Нарација о Југославији као „трагичној и најгорој грешци“ српског народа постала је доминантна. Не узима се у обзир да 1918. године реалистична алтернатива готово да није ни постојала.