НАГРАЂИВАНИ афористичар и сатиричар, и уредник рубрике “Трн” у “Новостима”, Бојан Љубеновић недавно је објавио књигу “Србијо, Бог ти помого” (“Лагуна”), у којој о нашој свакодневици проговара из визуре шумадијског сељака Тодора Трајковића. За разлику од своје хит књиге “Писма из Србије” (у којој говори о нама из угла госта-странца), која је више сатирична него духовита, код “Србијо, Бог ти помого” ситуација је обрнута.

- Учинило ми се да данас имамо и превише сатире, а сатира је последње оружје и прибежиште очајних, обесправљених и безнадежних људи. Није добро за једно друштво када је сатира најчитанији књижевни жанр - објашњава, за “Новости”, Бојан Љубеновић.

Покушао је, каже, да кроз догодовштине Тодорове породице читаоцима најпре измами осмех на лицима, а тек успут и саопшти неке горке истине.

Прочитајте још: Љубеновић: Глас разума никад неће бити први глас Србије

- Сатире у овој књизи има као зрна бибера у лаганој супи. Мој Тодор воли ову лепу и поносну земљу, али је збуњен што смо од ње направили позорницу на којој наступају најгори, док најбољи седе у мраку или покушавају да побегну из сале не желећи да свему томе аплаудирају.

Љубеновић додаје да се не мири с тим да у нашем друштву кукоља има више него жита.

- Уверен сам да у Србији има више лепог него ружног, да имамо много више младих математичара него ријалити звезда. Главни јунак не жмури пред нашим манама и фалинкама, али на крају и на његовом кантару нада претеже над песимизмом. Другачије и не сме да буде, био би то наш колективни пораз.

Према речима нашег саговорника, Србији су данас потребни херојство и патриотизам такозваних малих, обичних људи, исказани кроз једноставне гестове.

- Довољно је да неко има кућно васпитање, да правилно васпитава своју децу, да ђубре баца у контејнер, да даје мигавац кад скреће, да поштује закон и своје комшије, да одговорно ради свој посао... Моји хероји данас су лекари који остају у Србији, судије које суде по закону, новинари који љубе истину... Дакле, свакодневни људи који свој патриотизам доказују не угрожавајући никога и помажући заједници онолико колико могу.

Тодорови дневнички записи откривају и суморну слику српског села. У многим нашим селима све је старо и оронуло, само су катанци на улазним вратима нови - каже Љубеновић.

- У једном свом афоризму написао сам да је данас у већини српских села председник омладине и председник удружења пензионера један те исти човек, а мој Тодор у једној забелешци каже да за једно село нема веће несреће него кад се у њему затвори школа. Можда то тако мора, можда су економске миграције природан процес, али је свакако тужно. Љубав коју читаоци ових дана показују према мојој књизи доказ је да српско село још станује у нашим срцима, иако ми више не станујемо у њему.

КРАЂА АУТОРСТВА

ВЕЛИКА популарност “Писама из Србије” била је праћена и крађом ауторства, па су на друштвеним мрежама уз Љубеновићеве духовите цитате стајали потписи разноразних лажних аутора.

- Искрено, раније ми је та крађа много више сметала, али се сада све мање обазирем на то. Парадоксално, али она је доказ да сте написали нешто добро, нешто што се огромном броју људи допада и што постаје “народно власништво”. А за једног писца нема већег комплимента.