У СВЕОПШТОЈ антисрпској хистерији створеној у Црној Гори на мржњи према свему српском: историји, језику, ћириличном писму, а посебно цркви, тамошње власти забраниле су улазак у земљу групи српских интелектуалаца “из безбедносних разлога”. Међу њима, забрану уласка добио је и Матија Бећковић. Песник рођен у породици црногорских Срба, који је детињство провео у Црној Гори у селу Веље Дубоко и Колашину, дао је коментар на ову одлуку црногорске владе речима да му “импонује да једној чланици НАТО безбедност угрожава један песник.” Овај догађај отворио је бројна питања о припадности уметника националним идентитетима Србије и Црне Горе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЦРНОГОРСКИ МЕДИЈИ ПИШУ: Забрањен улазак у Црну Гору Бећковићу, Антићу, Раковићу...; Влада: Штитимо националну безбедност

Након што сам недавно објавио на интеренту излазак из штампе моје књиге “Историја српске уметности XVIII-XXI век”, из Црне Горе је уследио коментар у којем се изражава неслагање што сам у књигу уврстио сликара Миодрага Дада Ђурића, будући да овај француски надреалиста и припадник београдске групе сликара “Медиала” не припада српској уметности, већ је искључиво црногорски сликар, који је и сахрањен у Црној Гори. Попут Црногораца Уроша Тошковића и Вукоте Тупе Вукотића, Ђурић се формирао педесетих у Београду у кругу авангардних “медиалаца”, а зрелост надреалисте стекао је у Француској. Позван је да представља Црну Гору на Венецијанском бијеналу тек 2009, годину дана пре него што ће преминути од дуге болести. За разлику од издања на француском и српском језику, до данас није објављена ниједна значајна монографија о Даду на црногорском језику.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БЕЋКОВИЋ О ЗАБРАНИ УЛАСКА У ЦРНУ ГОРУ: Импонује ми да једној чланици НАТО пакта безбедност угрожава један песник

Уметница перформанса Марина Абрамовић у једном интервјуу за себе каже да се “не осећа ни као Српкиња ни Црногорка”, у другом говори “ми Црногорке не старимо”. Без обзира на то што је Црну Гору предводила на 54. Венецијанском бијеналу 2011, историчари уметности са Запада представљају је првенствено као српску уметницу.

Рођен у Црној Гори, архитекта Ранко Радовић је говорио да је “као беба донет у Београд”, где је школован и оставио своје грађевине. У кратком периоду двехиљадитих био је министар урбанизма у Црној Гори, а после преране смрти сахрањен је код Даниловграда, што га ипак не чини црногорским архитектом. Други познати градитељ Бранислав Митровић је српски архитекта, мада и сам оставља могућност припадности црногорском миљеу пројектујући и у овој држави.

Још 1974. срушена је Његошева заветна црква на Ловћену коју је подигао чувени српски песник. Док данас албански политичари у Црној Гори траже рушење српске Цркве Свете Тројице на Румији, у центру албанизованог Улциња и још на две локације Албанска алтернатива подиже споменике Ђурађу Кастриоту. Монументе Србину борцу против исламизације којег су Албанци присвојили као свог националног хероја Скендербега, постављају уз образложење “да подижу свест о слободи и њеном очувању и унапређују сарадњу са осталим народима у Црној Гори”?!