ПОРОДИЧНА кућа фамилије Милошевић, на Дедињу, није тек пука грађевина. За непун век постојања, "глумила" је у толико култних домаћих филмова и серија, да би јој могли позавидети и највећи доајени нашег глумишта. Колико је важну улогу у српској кинематографији одиграла такозвана Катинкина кућа, сведочи недавна сцена.

Испред врата је нова филмска екипа, сниматељи, камермани, глумци, техничари... Последњи улази редитељ.

- Јесте ли ви познат и добар режисер? - пита га Катинка Милошевић, газдарица куће.

- Па, мислим да јесам.

- Да ли си раније снимао у мојој кући?

- Нисам, ово ми је први пут.

- Е, када нисте снимали код нас, онда и нисте неки редитељ.

ОВУ анегдоту, која илуструје необичан смисао за хумор његове мајке, али и значај овог здања у нашој филмској индустрији од осамдесетих година, недавно нам је испричао Јован Милошевић (49), који је одрастао уз готово свакодневно дружење са филмским екипама у свом дому.

- У мом дечјем кревету је Срђан Шапер, као чувени Спиридон Копицл, "удавио" Соњу Савић - кроз смех прича Јован. - Имао сам част да гледам како раде најбољи српски глумци попут Ташка Начића, Николе Симића, Секе Саблић... Али, осим филма "Давитељ против давитеља", у нашој кући снимљена су и друга антологијска дела. Међу најзначајнијима је филм "Посебан третман", који је крајем седамдесетих нашу кући и увео у свет глуме.

У "Жикиној династији", у њој је "живео" Милан Тодоровић, Маријин отац и пријатељ чувеног "хер Жике". Послужила је и као сценографија за серије "Бањица", "Мирис кише на Балкану", као и недавно завршене прве сезоне Бјелогрлићевих "Сенки над Балканом". Овде су урађени и филмови "Последњи круг у Монци", "Дезертер", као и "Бал на води" који је Јовану, можда, и највише прирастао срцу. Снимање је доживео као четрнаестогодишњак.

Јован Милошевић у свом дому


- Сећам се Бјеле, Жике Тодоровића, Бакочевића, Гале Виденовић и да су глумци, камере, сниматељи, постајали део мог живота - прича наш саговорник. - Осим што је било занимљиво, снимања су доносила приходе нашој породици, а то је било нарочито важно у време кризе деведесетих. Већи део новца трошили смо на одржавање тих 500 квадрата приземља, који су после снимања увек остајали у хаосу.

У једном моменту Катинкина кућа постаје главни глумац.

Прочитајте још - Био сам најлепша беба "Новости" 1970!

- У серији "Горе доле" по сценарију Гордана Михића, изабрана је да буде симбол пропадања једне класе и илустрација новог времена - прича Јован.

А дани снимања ове серије били су пуни живописних момената.

- Екипа је код нас била месецима, буквално су живели овде - сећа се Јован. - Брачни кревет мојих родитеља је по потреби "шетао" по кући. Никада нисам знао где ћу да их затекнем када се ноћу вратим из града. Једном сам дошао касно, отворио врата и буквално им упао у кревет.

ЈОВАН памти и анегдоту са снимања "Сабирног центра". У филму се Богдан Диклић обесио на дрво иза куће. Гага Николић је у шали упитао Јованову маму: "Госпођо Катинка, не смета вам што вешају људе испред ваше куће?" Катинка му је мирно одговорила: "Вешају их иза куће."

Уз несвакидашњи спољни и унутрашњи амбијент, бурна историја ове куће, могла би да постане узбудљив сценарио за неки нови филм.

Катинка Милошевић


- Сазидали су је моји родитељи непосредно пре Другог светског рата - каже осамдесеттрогодишња Катинка. - Баш уочи бомбардовања, 6. априла 1941. године, живели смо у њој мама, тата, бака, дека, брат и ја. Дан пре него што ће нас засути бомбама, деда Јова је посадио четинаре, од којих је до данас преживело неколико стабала. Стигла је окупација, па нам се убрзо у кућу досељавају немачки официри.

После ослобођења Београда, у кућу улазе Руси, који су из дворишта каћушама гађали Немце. Касније стиже партизанска радио чета. Са ослободиоцима, у кућу су стигли нови станари - усељено је девет породица.

- Нису нам одузели кућу, али смо последње станаре, судски, успели да иселимо тек 2009. године - кажу наши саговорници.


СВОЈЕВРСНИ МУЗЕЈ

ДАНАС у овој кући, својеврсном музеју, живи Катинка и њен син Јован са супругом и седмогодишњим сином. И он данас расте уз неке нове сниматеље и глумце, али живи много слободније, на свом "обичном" спрату, за разлику од оца Јована који није смео ништа да помера из "музејске поставке". Стилски намештај, перфектно очуван, одаје утисак као да је измештен из аристократске, предратне Србије.

ШПОРЕТ КАКВОГ НЕМА

У КАТИНКИНОЈ кухињи као да ништа није такнуто деценијама. И даље користи зидани шпорет на дрва, каквих у читавом Београду има само три. Италијански фрижидер из 1953. и даље ради, а међу ретким "експонатима" је и клавир стар 130 година. Тај инструмент је био украден, али га је Катинка после рата пронашла, негде у Београду, по скривеном потпису.