МЕНИ никада ништа није било тешко и мало шта је могло да ме изненади - знао сам како је кад си гладан, и како је кад си сит. Све сам доживео, па и то да побегнем Немцима 1941. када су у Крагујевцу масовно стрељали ђаке и грађане. За мене више нема непознатог. Схватио сам да живот може да буде интересантан и леп ако се гледа из једног угла, а ружан и тежак ако се гледа из другог. Ја сам нашао угао у коме ми је увек лепо - говорио је у једном од својих последњих интервјуа Милосав Мија Алексић.

Да је данас жив, великан југословенског и српског филма, позоришта, и златног доба продукције ТВ Београд, 26. септембра имао би 95 година. Његов родни Горњи Милановац одужиће му се манифестацијом “Дани Мије Алексића”, која ће од 26. до 30. септембра бити одржана први пут.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Изложба о Мији Алексићу у Пули: Глумац који је насликао море

Иза неоствареног правника данас стоји читава историја овдашње уметности “покретних слика”, али и театра, коју је обележио изузетним даром - Мија је играо у готово свих сто филмова који су проглашени нашом културном баштином. Није једноставно ни набројати све његове култне улоге које је остварио сарађујући са нашим легендарним редитељима “црног таласа”, а дебитовао је на филму 1950. у “Муви” Бранислава Нушића, у режији Бранка Ћеловића. Мија је играо у готово свим екранизацијама дела нашег највећег комедиографа, а од 1953. и “Општинског детета” и у готово свим филмовима редитељског великана Пурише Ђорђевића. Мија је ушао у антологије као “Максим” у “Човеку из храстове шуме”, отац Павле, свештеник у “Скупљачима перја” и Јошка у “Биће скоро пропаст света”, Професор у “Бештијама”, Аксентије Топаловић у “Маратонцима”. Ту су и “Љубав и мода”, “Срешћемо се вечерас”, “Доћи и остати”, “Рад на одређено време”...

Мија у остварењу “Др” Фото Архива

Глумац кога су обожавале генерације гледалаца и доживљавале га као домаћег Чарлија Чаплина је, као и његов славни колега, играо Хитлера у “Улози моје породице у светској револуцији” Бахрудина Бате Ченгића. Али, поређења са непревазиђеним великаном светског филма имају смисла пре свега у томе што је Мија, попут Чаплина, био много више од комичара, и што је својим улогама подигао споменик обичним, малим људима и губитницима, и у томе можда треба тражити и разлоге његове огромне популарности.

Мира Бањац је са Мијом сарађивала још од филма “Пусти снови” Соје Јовановић, када је тек почињала каријеру.

- Ништа у то време нисам знала, а Мија ме је учио. После смо се сретали у серијама Радивоја Лоле Ђукића и другим филмским комедијама. Имам дивна сећања, био је сјајан пријатељ, и жао ми је што нисам више играла са њим. Био је велики глумац, волела сам његове драмске улоге. Мислим да се мало неправедно више памти као комичар, али верујем да ће се то променити, и да ће добити право место у нашој кинематографији - каже Бањац.

Као Хулио Поповић у филму „Танго аргентино“

Своју тестаментарну улогу Мија је остварио 1992, у филму “Танго аргентино” Горана Паскаљевића. Лику Хулија Поповића, остарелог певача аргентинског танга, дао је дирљиви, потресни сентимент, носталгију и топлину који буде душу, како су записали критичари на светским фестивалима.

Паскаљевићу је, како каже за “Новости”, Мија био идол још из тинејџерских дана, када је сањао да ће постати редитељ и да ће сарађивати с њим.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СЕЋАЊЕ НА МИЈУ АЛЕКСИЋА: Глумац за тачно мерење

- Та жеља ми се остварила тек 1984, у шестом играном филму, “Варљивом лету `68.”, и био сам пресрећан када је прихватио да игра деду коме је свако вече можда последње. А како је Мија углавном играо ироничне заједљивце, дуго смо разговарали како да поставимо лик деде као доброћудног хедонисте. На снимању сам имао само једну формулу - сваки пут када би ми се учинило да је мало “искочио” из лика, шапнуо бих му: “Мијо, добар дедица”. Он би ми само намигнуо и вратио се у лик. После “Варљивог лета” постали смо пријатељи.

Када је почео припреме за “Танго аргентино”, одмах је отишао код Мије и рекао му да само он може да игра Хулија Поповића.

- Његова супруга Беба и он сам нису били сигурни да може да издржи снимање, јер је у то време био озбиљан срчани болесник. Његов лекар, др Пљеша, иначе мој школски друг, сматрао је да би то ангажовање могло да буде фатално за њега. Мија је у међувремену прочитао сценарио и рекао ми да апсолутно мора да игра Хулија. Прихватио сам ризик, јер сам био и продуцент филма, снимали смо са Мијом само два сата дневно и сваког дана је инсистирао да остаје мало дуже на сету. Из кадра у кадар враћала му се невероватна животна енергија, а на крају снимања његово зравствено стање се чак битно поправило, па ни др Пљеша није могао да верује до које мере једног уметника испуњеност његовим послом може да оздрави. Многи критичари, наши и страни, Мијину улогу у “Тангу аргентину” сматрају једном од најбољих у каријери. За мене, креација Хулија Поповића је више од сјајне улоге - она је незаборавна лекција из живота коју сам добио од њега - каже Паскаљевић.


ШАРМАНТАН И НЕНАМЕТЉИВ

У КУЛТНОМ филму “Варљиво лето `68.”, Мија Алексић је био деда главног јунака Петра, кога је играо Славко Штимац.

- Имао сам част да у том филму радимо заједно. Мију памтим као мирног и стрпљивог човека. Био је шармантан и духовит. Ненаметљив. То је оно што ми је остало у сећању - каже за “Новости” Славко Штимац.