У СКЛАДУ са слоганом овогодишњег Битефа “Свет без људи”, позоришни новинари ових дана су, симболично, посетили наше крајеве богате историјом, али, нажалост - сиромашне становништвом. Неготин (град на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније) данас има петнаестак хиљада становника, док је, по речима мештана, у срећна времена бројао и 67.000 житеља. Неготински гастарбајтери углавном су се отиснули у Аустрију и Немачку, а туристима и путницима намерницима препустили лепоте родног краја...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Атлас нестале српске баштине

Пут до овог града води кроз Ђердапску клисуру и археолошко налазиште Лепенски вир, средиште једне од најзначајнијих праисторијских култура. Током обиласка локалитета, странци (као и домаћи туристи) имају прилику да одгледају кратак документарни филм из 1965. године, са др Драгославом Срејовићем и његовим студентима у “главним улогама”. Пуцкетава филмска трака забележила је прве радове на тек откривеним траговима неолитске културе: млади археолози са цигаретом или јабуком у устима, још недовољно свесни да присуствују тренутку који ће те године ући у све светске уџбенике.

На самом уласку у Неготин позоришни караван посетио је манастир Буково с главном манастирском црквом која је посвећена Светом Николају Чудотворцу (задужбини краља Милутина). Мали град пун зеленила потом је госте, на сваком кораку, “поздрављао” ликом омиљеног историјског јунака: споменик Хајдук Вељку налази се у самом центру, има и свој музеј (у Конаку кнеза Тодорчета), гроб је у порти Цркве Пресвете Богородице, а његово име са завичајним поносом носе чак и кафане, па и јела у њима. Иначе, Хајдук Вељко био је инспирација другом славном Неготинцу, Стевану Мокрањцу. Он је славном јунаку посветио и једну од својих руковети. Наш најпознатији композитор рођен је Неготину у скромном домаћинству. После очеве смрти, с мајком и осталом децом напустио је родни град у тринаестој години и преселио се у Београд, а спомен--кућа данас чува трагове живота и рада великог уметника. Музејска поставка распоређена је у четири просторије, међу њима су и композиторова радна соба са клавиром који је припадао првој Српској школи, резбарен сточић (рад Марије Мокрањац), прородични портрети брачног пара с потписом Уроша Предића.

Сачувани вредни артефакти са једног од најзначајнијих археолошких налазишта Лепенски вир

А испред куће бронзана скулптура славног уметника (рад Небојше Митрића) и над њим разгранато бадем дрво... Обилазак Неготинске Крајине, саветују мештани, најбоље је завршити у чувеним Рајачким и Рогљевским пимницама, где се производе и служе најбоља вина, не само овог краја. Нажалост, сељана је све мање и све су старији. Да се и њихов број смањује, сведоче посмртне плакате које су тужна стварност чак и у данима дионизијске радости. Али последње “битефовско” одредиште учинило је да се пред позоришним караваном простре пут “широк, царски”: Зајечар, Гамзиград, односно, Феликс Ромулијана - једино наше археолошко налазиште које је уписано на Унескову листу културне баштине. Реч је о резиденцији римског цара Галерија, зета познатијег Диоклецијана. Царску палату посветио је мајци Ромули, у чију част је подигао монумeнталан комплекс опасан бедемом са двадесет одбрамбених кула. Ипак, Феликс Ромулијана никад није изграђена до краја, а у 4. веку препуштена је хришћанима. Данас се сматра најочуванијим примером римске дворске архитектуре, чији су град чинили царска палата, мали храм, велики храм, терме. Годишње га посети око 40.000 туриста, међу којима и друга, трећа, па и четврта генерација људи који су давно отишли из овог краја.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - И фрула и гусле за Унеско

Експонат у Народном музеју Зајечар


ГОСТИ СА ТАЈЛАНДА

ФЕЛИКС Ромулијана отворена је за туристе сваког радног дана, а занимљиво је да је редовно посећују велике групе страних туриста. Тако, како сазнајемо, само у последња три дана овде су организовано боравиле групе Румуна, Бугара, Израелаца и Тајланђана.

Занимљиво је да су најљубопитљивији туристи Кинези: фасцинирани римским остацима, сваки стуб и камен имају потребу да опипају рукама...