СЛОВЕНАЧКОГ уметника Драгана Живадинова три су представе (“Ретроградни догађај Хинкеман”, “Ретроградни догађај Марија Наблоцка”, “Ретроградни догађај крштење под Триглавом” театра “Сестре Сципион Насице”, изведене на Битефу осамдесетих година, лансирале су у сам врх тадашњих позоришних дешавања. Сада долази с интригантним остварењем “Одило.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТРАГИЧНА БУНТОВНИЦА: 10 година од смрти Соње Савић

Затамњење. Ораторијум”, у чијем је средишту мало позната “мрачна фигура словеначке историје” Одило Глобочник, човек који је био у самом врху нацистичког покрета.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
КУЛТУРА ШИРИ САРАДЊУ: Слике настале подно Мајевице пред Бечлијама

* Шта за вас значи повратак на Битеф после толико година?

- И много и мало. Тада ми је било мало више од двадесет, данас мало мање од шездесет година. А између тога, много је лепоте и срамоте. Пре свега, прешао сам из стилске формације ретроградизма у постгравитацијску уметност, из ретро-авангардних процеса младости у уметност у развоју, у здруживање науке и уметности у ново знање, које још нема назив. Битеф је од самог почетка свог позоришног постојања светски феномен. Нешто најзначајније у уметности друге половине 20. и почетка 21. века - у позоришној авангарди, у класичном модернизму и, најзад, данас, свом крајње модернистичком изразу. За мене је најзначајнија дефиниција позоришта она, коју су поред осталих, дали Мира Траиловић и Јован Ћирилов: све што се догађа пред аудиторијумом у “апсолутном сада” позоришна је представа. После играња у шездесет пет театара у свету, радује ме наступ пред новом битефовском публиком.

* Колико се разликује ваша поетика осамдесетих, од оне која ће се вечерас видети?

- Парадоксално је, али се не разликује превише. Страховито је слична у својој онтолошкој побуди. Нерадо то признајем. Вечерашња представа супротна је свему што исказујем својим постгравитацијским облицима које производим од Москве до Њујорка, од Шангаја до Сингапура - у музејима високе технолошке уметности. “Одило. Затамњење. Ораторијум” је, пре свега, израз моје немоћи у односу на најновије расистичке и националистичке патологије. Представа није само о прошлим хитлеровским грозотама, већ је првенствено, против белог расистичког мушкарца који нас својом милитантношћу тера у ратно нечовештво. Она не говори о прошлости него о нацизму и нацистима који се сада рађају, о тренутку који је дословно пред нама.

* Ко је био Одило Глобочник? Зашто га се у Словенији нико не сећа?

- Он није био сарадник нациста, био је прави есесовац - партијски полицајац који је измислио концентрационе логоре уништења. Укратко, апсолутно зло. А пре свега Хитлеров и Химлеров човек задужен за јеврејско питање. Дакле, нечовек. Не бих да му посветим ни реч више.

* Како данас, после готово три деценије, гледате на поигравање са нацистичком иконографијом коју је користио покрет Neue Sloweinsche Kunst, коме сте и сами припадали?

- У својој позоришној уметности никада се не поигравам, ни са сценама ни с репликама, а камоли да бих се унутар призора поигравао с глумцима. Мој позив је да заједно реагујемо на став, на мисао, драму, конфликт, тему, мотив и садржај. Да реагујемо на саучеснике, на начело, интонацију, а пре свега на белог расистичког мушкарца! Иначе, Neue Slowenische Kunst није био “поигравање” с било чим, као што ни моје данашње бављење Одилом Глобочником није игра, већ високонапонска реакција. Изградио сам је са Дуњом Зупанчич, Петром Млакаром и Јанезом Пипаном, а пре свега са Словенским младинским гледалишчем.

* За многе је било изненађење да сте постали кандидат за космонаута...

- Постгравитацијска уметност ме је одвела у Звездани град (у Русији) на избор за космонаута, а не обратно! Већ од 1995. се заузимам за културизацију васионе и космофикацију уметности. Наравно да је истог тренутка када сам ступио у Центар за обучавање космонаута “Јуриј Гагарин”, постгравитацијска уметност постала примарно градиво.

* Зашто сте “поглед усмерен ка свемиру”, вечерас окренули ка “овоземаљској” теми и понорима зла?

- Између осталог, и зато да бих обзнанио да моја битка за апстрактно позориште у условима нулте гравитације није нешто ескапистичко. Начелно, одбијам ескапизам. Ја сам за супротстављање расистичком, нацистичком белом мушкарцу са становишта: “Знај, нас је више него вас! Нас, који хоћемо мир, космички ред, транснационално уређење света, свет уједињених народа (УН), социјалну сигурност, бесплатно школство, бесплатно здравство. Све то нам нећете узети. Нас је много више него вас нациста!”

Драма "Одило" бави се озлоглашеним словеначким нацистом / Фото Промо


* Шта на вашој личној мапи значи Београд у који сте побегли са шеснаест година, кришом од родитеља?

- Београд ми значи много више него што би могло да се претпостави. На београдску представу са мном ће доћи и моја мама, која ће се срести с рођацима из Куса Вране, иначе читаоцима “Вечерњих новости”. За оне који не знају где је Куса Врана, рећи ћу да је у близини Звоначке бање, код Димитровграда. Давне 1976. године сам са школским другом Душаном Млинаром дошао у Београд да посетимо МСУ. На том нашем путовању, у Кинотеци гледали смо Кларк-Кјубрикову “Одисеју у свемиру 2001”.

БЕСТЕЖИНСКО ПОЗОРИШТЕ

- ПОСТАВИО сам 1999. прву позоришну представу на свету, у бестежинским условима. Генерална проба и репризе одржане су у стратосфери у космонаутској летелици намењеној параболичном полетању. Било би сјајно приказати је на Битефу!

БОБ ВИЛСОН

- НИКАД нећу заборавити како ми је Роберт Вилсон радосно испричао причу о настанку најзначајније позоришне представе друге половине 20. века. У њој има и један комичан елемент: Мира Траиловић је, наиме, за време вечере понудила да Битеф буде продуцент Вилсонове следеће представе и, ако се слаже, да Вилсон предложи и наслов. И тако јој је, усред Скадарлије, предложио - “Ајнштајн” - па направио дугу паузу и додао - “на плажи”.