У "ВРЕМЕ обнове и изградње" нигде се нисам активно укључивао. Никада нисам постао члан Комунистичке партије Југославије, али ни касније, и много касније, све до данас, члан било које политичке партије.

Овако је, у својим аутобиографским белешкама, писао академик, неуропсихијатар и књижевник Владета Јеротић (1924-2018).

- Вирус острашћености Срба за политику, који је одавно, бар, од почетка Првог српског устанка, доносио, и доноси, безброј невоља и, често, смртне опасности свим рђаво политизованим Србима, а рђаво су политизовани сви они који појма немају шта је политика и у њој право и економија, дијалог, толеранција и дипломатија - мене није заразио - истицао је Јеротић. - А томе могу да захвалим само и једино православној вери и васпитању мога мудрог оца који се, такође, никада активно није бавио политиком, а до своје 92. године остао је честити родољуб, председник Удружења албанских ратника, умерен Србин, никад у лажном компромису или у млаком опортунизму.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПЛЕМЕНИТИ УЧИТЕЉ СРПСКОГ НАРОДА (1): У свакоме је видео добро

Јеротић се често враћао на догађаје када су његови професори избачени са Медицинског факултета као "буржуји" и "непријатељи народа":

- Један такав опасан период била је 1948. година - "наше одлучно не стаљинизму" - када су се чланови КПЈ морали појединачно изјашњавати да ли су за Тита или Стаљина. Иако се крило, сазнавали смо како су пролазиле оне наше колеге на студијама који су желели да остану верни обожаваном ауторитету и оцу свеопштег комунизма. Многе је "прогутала помрчина" заувек, други су робијали на Голом отоку, трећи су били под сталном присмотром полиције, мада им је било дозвољено да наставе студије. Чињеница да од почетка студија нисам био заинтересован за политику, помогла ми је још једном.

Остајући до краја опрезан и неповерљив према сваком мешању политике у науку, Јеротић је успео да "прегрми" опаснија времена:

- Првих неколико година Болница "Др Драгиша Мишовић" на Дедињу, била је удбашка болница, намењена угледнијим политичким руководиоцима, које су лечили само проверени чланови партије. Када сам конкурисао за место психотерапеута, после повратка из иностранства, чекао сам да наша будна полиција брижљиво испита шта сам све радио и како сам се држао у европским земљама у којима сам био на специјализацији. Моја доследна политичка неутралност, која није била последица ни мога кукавичлука, нити моје храбрости, већ једноставно, збиља, органске одбојности према сваком политизирању, оном марксистичком посебно, дивно ми је и овога пута помогла.

Одлазак на Теолошки факултет, где је основао Катедру за пастирску психологију и медицину, за Јеротића је био неочекиван. У "Драгиши Мишовићу" му је речено да не може да ради у болници као лекар и на Теолошком факултету као професор. Свако ко је у то време био у вези са црквом, хришћанством, православљем и српством, постајао је у очима власти подозрив.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Гајшек о Владети Јеротићу: Такав великан се рађа једном у 200 година, људи су реаговали на његове речи, јер их је живео

- Компромиса још није било и ја сам морао да одлучим - написао је Јеротић. - Дао сам оставку у болници у којој сам радио преко двадесет година, убрзо сам затражио и добио пензију и, већ почетком 1985. године, у присуству патријарха Германа, одржао сам прво предавање.

ИЗГРАДЊА ПРУГЕ

- ИПАК сам нешто допринео "времену обнове и изградње" - писао је Јеротић. - Била је то изградња пруге Шамац-Сарајево 1947. године. Надобудни другови из студентског комитета медицинара упели су се из свих сила да ме буквално принуде да одем на изградњу нове пруге. Због слабе физичке кондиције и никакве мотивације за рад, спадао сам у класу рђавих бораца за социјализам. У неколико махова, мени и мени сличним претили су избацивањем са пруге, што је аутоматски подразумевало истеривање са даљег студирања на Медицинском факултету. Све се, срећом добро завршило после месец дана свакодневног малтретирања.

(Сутра: Упућивао на хришћанску реч)