Како се десило да су, упркос многим годинама што су их стицајем неприлика имали на располагању, изазови сталне поставке надлежне кустосе и музејске стручњаке затекли неспремне, те због тога она још није коначна, опремом је недовршена и стручно недоречена, а у располагању добијеним излагачким простором непромишљена.

У свеопштем и разумљивом одушевљењу што је напокон, после петнаестак и више година, отворен за посетиоце Народни музеј, нико се није нашао да постави логично питање: ко сноси кривицу што је исти био толико дуго недоступан корисницима? Односно како се могло догодити да више генерација наших ученика и студената, о љубитељима уметности да не говоримо, буде ускраћено да преко остатака материјалне културе и уметности што су их наши преци с пуном свешћу о њиховом значају, уз неизмерну љубав и често у тешким историјским и економским неприликама сабрали и поверили најстаријој музејској установи Србије на чување, коришћење, стручну обраду и представљање, спозна многе битне вредности, незаобилазна сведочанства о животу на њиховим просторима данас.

ВАЈНИ СТРУЧЊАЦИ

Коме је то пало на памет и ко је то потом спровео у дело, да се у дугогодишњим санкцијама економски исцрпљеној државици, уз то разореној немилосрдним бомбардовањем светских силеџија, приступи такозваној темељној реконструкцији Народног музеја и изградњи, наводно, најмодерније музејске установе на овим просторима?

Уместо да се, као што је на крају урађено, приступило делимичној реконструкцији, тачније темељној санацији монументалног здања, од наших предака мудро направљене Управе фондова илити Хипотекарне банке, у којој је Музеј био угодно и по мери човека смештен почетком пeдесетих година прошлог века, а за то очито није било потребно више од годину-две, колико су ти радови сада и трајали, као и онолико средстава колико их је за све то овом згодом издвојено.

Наравно да знам одговор. То су учинили вајни музејски стручњаци у тренуцима када је на привремени рад у Музеј доведен и постављен за директора археолог Никола Тасић, неостварени музејски и научни радник, додуше потоњи генсек и потпредседник САНУ. Тада су, по већ добро нам познатом рецепту, надобудни или лепотом датих обећања заведени стручњаци Управног одбора Музеја донели одлуку о поменутој велелепној колико и нерeалној реконструкцији. Па, када се показало да се из минималних фондова, од којих је једва таворила култура у Србији, ти и такви планови не могу остварити, онда је најлакше било упрти прстом у државу и њено надлежно министарство зато што нису у стању да реализују нечије и некакве музејске идеале и снове.

НЕОЛИТ АТРАКТИВНИЈИ ОД СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

Иначе, што се тиче онога што је представљено у садашњој, новоотвореној, сталној поставци Народног музеја, ваља одмах замерити што се види да је рађена на брзину. Тачније, да су, упркос многим годинама што су их стицајем неприлика имали на располагању, изазови сталне поставке надлежне кустосе и музејске стручњаке затекли неспремне, те због тога она још није коначна, опремом је недовршена и стручно недоречена, а у располагању добијеним излагачким простором непромишљена.

Међутим, пошто музеј не чине смо дела што их чува већ и стручњаци који су та дела сабирали и обрађивали, бољи део поставке је тамо где се јасно сагледава њихов учинак. Тако се, када је у питању археологија, као упечатљив део поставке истичу делови који проистичу из вредности минулог рада таквих археолога као што су били Милоје Васић, Ђорђе Мано Зиси, Драга Гарашанин или Блаженка Сталио, Радослав Галовић, Душан Крстић и Миливоје Величковић, али и спољни сарадници попут Драгослава Срејовића и Милутина Гарадшанина. Слично је и када се ради о делу поставке којом се представљају материјална култура и уметност средњовековне Србије. Ту се јасно препознају вредности свега што су утемељили Михаило Валтровић, Владимир Петковић и потом надградили Мирјана Ћоровић Љубинковића са својим сарадницама Десанком Милошевић, Горданом Томић и Мирјаном Татић Ђурић. Истини за вољу, не може се отети утиску да представљање средњовековне Србије није тако атрактивно и ефектно као што је оно археолошко, посебно како су представљени епоха неолита и време владавине Рима на овим просторима. Смета што се тако стиче утисак да су нам ближи и важнији римски императори него преци, српске велможе, жупани, деспоти, краљеви и цареви.

Мада графика и уопште радови на папиру, због посебних услова које захтева руковање њима и њихово чување, није никада била посебно исцрпно презентована у сталним поставкама Музеја, овом згодом је тек послужила да посетиоце, једним избором бакрореза, бакрописа и посебно литографија из XVIII и XIX века, уведе у просторе новије српске уметности и појасни токове њеног развоја после 1690, односно после Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Тај део сталне поставке Музеја у којем је приказан развој српског сликарства од времена барока, преко епохе бидермајера, романтизма и реализма до првих пленеристичких остварења, узорно се ослања на вредности и искуства која су својим радом у Музеју утемељили стручњаци попут Вељка Петровића, Милана Кашанина, Момчила Стевановића, Миодрага Коларића, Јована Секулића, Зоре Симић Миловановић и Вере Ристић.

Фото Милан Тимотић

ПРЕДЕО ИЗ ИТАЛИЈЕ УМЕСТО ГРАЧАНИЦА

Чињеница да скулптура у сталним поставкама музеја није никада била приказана као засебна целина, већ као материјал који више или мање складно, уз сликарство и делимично графику, представља актуелне токове развоја уметности на овим просторима током друге половине XIX и особито том XX века, омогућила је аутору да избегне грешке које се очитују у приказу југословенског сликарства прве половине XX века. Наравно, злосрећно или злонамерно, свеједно, постављена граница представљања југословенског ликовног стваралаштва до 1950, онемогућила ја аутора поставке да баци пуно светло на чињеницу да је српска скулптура током друге половине XX века, упркос свим недаћама и танушној традицији, вредностима наткрилила све што се тада стварало на просторима авнојске Југославије. О чуду наглог полета скулптуре у Србији тог доба на упечатљив начин говори управо Музеј капиталним делом „Збирка југословенске скулптуре Народног музеја у Београду“, тачније каталогом који засигурно јесте један од најзначајнијих подухвата новије српске музеологије. Захваљујући њему постаје јасно до које мере су посетиоци Музеја оштећени, јер он приказује како су ускраћени да уживају у делима, поменућемо само неке од српских вајарки, уз извињење свим једнако вредним српским скулпторима, какве су: Ана Бешлић, Олга Јеврић и Олга Јанчић, Вида Јоцић, Мира Сандић и Мира Јуришић, Ангелина Гаталица, Љубинка Савић Граси, Јелисавета Шобер, Екатарина Ристивојев и тако редом, да не помињемо оне које су још живо активне.

У ствари, проблеми и несналажења који се очитују у делу музејске поставке изложене на другом спрату, последица су тога што су у потпуности игнорисани резултати рада музејских претходника и познавалаца југословенског ликовног стваралаштва или пак европске уметности као што су били већ помињани: В. Петровић, М. Кашанин, М. Коларић, М. Стевановић, затим Лазар Трифуновић, Вања Краут, Радмила Михајловић или Катарина Амброзић. Надобудност удружена са очигледним непознавањем природе музејске збирке југословенског ликовног стваралаштва XX века, како су је видели и направили поменути стручњаци, а чију је поруку разумела и до крајњих вредности избрусила њихова наследница Љубица Миљковића, чијег се искуство и знање, питамо се због чега, Музеј овом згодом одрекао, наравно на своју голему штету, дали су своје горке плодове. Тако посетиоца овог дела сталне поставке најстарије и најугледније Музејске установе државе Србије на самом улазу дочекује неспорно добра и значајна слика Малише Глишић, али на којој је приказан предео из Италије. Као да су аутори поставке хтели да подвуку већ стечени утисак да су нам Рим и њени императори, ма и они рођени на овом тлу, ближи и дражи од потоњих српских владара. Природно је било да су посетиоце дочекали делом најзнаменитије српске сликарке и непревазиђеног родољуба Надежде Петровић, неким њеним ремек-делом попут „Ресника“ или још боље и актуелније „Грачанице“. Тако би посетилац већ од прве знао на чије духовно и уметничко тло ступа.

Фото Милан Тимотић

ПРОПУСТА НА ПРЕТЕК

Овако како је урађено очито не ваља или је, у најмању руку, неразумно, утолико пре и више што посетиоца одмах потом дочекују две-три безначајне сличице које никада пре нису биле у поставкама Музеја, а ни сада ту им није место. Мислим на две малена ентеријера највећег и најзаслужније српског цртача и графичара Љубе Ивановића (што се, иначе, из свега што је потом изложено не може сазнати), урађена техником уља на које је уметник био алергичан па је стога у тој техници урадио свега неколико безначајних студија, а поред њих се обрела, први пут, у сталној поставци Музеја и једна коректна али по свему безначајна студија сликара Стевана Чалића. Због чега је тако урађено могу знати само они коју су се на то одлучили, а да много не знају више је него очигледно. Тако, само неколико корака даље, када посетилац треба да напусти прву одају са сталном поставком, стоје из много разлога неукусно постављени један поред другог аутопортрети Надежде Петровић и Бранка Поповића, они су окренули леђа једно другом иако је општепознато да су били пријатељи и добри сарадници, да су се међусобно веома ценили.

Сличних детаља и пропуста има на претек у делу сталне поставке којом је приказано југословенско ликовно стваралаштво првих педесет година прошлог века, мада не видимо нити један озбиљан разлог због чега се оно није представило до краја, до распада те југословенске државне заједнице. Онда би оно деловало целовито и, што је много важније, јасно би се могло сагледати и доказати како је српско ликовно стваралаштво друге половине XX века у југословенским границама вредностима предњачило у сваком погледу, посебно по настојањима да узима што мање иностраног зајма а унесе што више сопствених вредности. Додуше у том случају Вилко Гецан не би био приказан равноправно са Савом Шумановићем или боље од њега, а јасно би се сагледало колико и како су добро на темељима сопствене културне баштине изградили своје дело Александар Томашевић, Лазар Возаревић, Лазар Вујаклија, Богић Рисимовић Рисим, Милош Бајић, Стојан Ћелић, Миодраг Б. Протић, Предраг Пеђа Милосављевић, Љубица Цуца Сокић, Младен Србиновић и тако редом. Оправдање или објашњење да за тако замишљену поставку није било простора не стоји, јер се могло приступити строжој селекцији изложеног материјала (то, наравно, захтева много боље познавање природе збирке од поставком показаног), као што се могло још доста изложбеног простора добити у делу поставке где се непотребно и сасвим у раскораку с вредностима приказаних дела шири збирка такозване стране, односно европске уметности другог миленијума. Јер осим што су при избору дела за сталну поставку иностране уметности критеријуми били више него благи, тамо стоји неискоришћено више десетина дужних метара драгоценог изложбеног простора.

Уосталом, прави и необјашњиви шок доживеће сваки посетилац Музеја када се, после истински монументалне композиције Боже Илића, што приказује како омладинци, учесници радне акције сондирају терен на Новом Београду, а којом су аутори поставке ударили тачку на свој надобудно обављени посао, нађе пред, с брда с дола, наређаним цртежима и графикама југословенских уметника насталих током минулог века, од Ивана Радовића до Ивана Табаковића и даље, али без иједног дела најзаслужнијег за развој ових дисциплина код нас, помињаног Љубе Ивановића. Може бити, довијам се, да су аутори овог галиматијаса били инспирисани инстант поставкама Музеја на Ушћу, па понудили неку привремену изложбу. Ако је тако, онда се може разумети да су то урадили како би показали своју интимну, нипошто објективну, естетику приврженост према стваралаштву, у првом реду Браце Димитријевића и Раше Тодосијевића, а потом Радомира Дамњановића Дамјана и донекле Душана Оташевића, док су ту радови Александра Аце Томашевића, Стојана Ћелића и недужног Книфера појављују као колатерална вредност. Уз то, већина овде изложених експоната настала је током седме и осме деценије минулог столећа, значи знатно после преломне и насилно постављене 1950, којом је омеђена стална поставка југословенског ликовног стваралаштва. Укратко, жали боже простора који је могао бити много боље искоришћен.

Фото Милан Тимотић

ШПАГЕТЕ УМЕСТО КРСТА

Истински ме обрадовало што су отворена два монументална сефа некадашње Управе фондова, наравно са прикладним избором дела из пребогатих музејских збирки нумизматике и ситне пластике, плакета и медаља.

Истовремено растужио ме нови логотип Музеја који у односу на стари представља корак уназад у сваком погледу. Просто се не може отети утиску да су тих неколико грубо стилизованих линија које подсећају на обарене италијанске шпагете, без икаквих асоцијација на иницијал из Мирослављевог јеванђеља, урађене само стога да се избегне крст као симбол који је спајао две афронтиране рајске птице.

(Извор: Печат/ Никола Кусовац)