КАДА оде човек, жале његови најмилији и сви који су га волели. Када оде Човек, који је, попут Владете Јеротића изменио животе небројенo много људи, свима нама остаје да се поносимо што смо макар живели у његовом времену. Да се дичимо простом чињеницом, за коју нисмо заслужни, што смо делили земаљске дане с тим великим човеком малог стаса, чији је тихи глас продирао до најскривенијих дубина наших душа.

Остаје нам и да жалимо. Болно свесни да је, упркос томе што ће његова дела наставити да живе и говоре уместо њега, одлазак таквог човека - ненадокнадив губитак. За појединце, а нема оног међу нама кога неком својом речју Јеротић није дотакао. За народ, чијем је просвећивању подарио све дане свог бивствовања на земљи. За нашу културу, чији је један од стубова (п)остао. За науку, којој је његов блистави ум немерљиво допринео на толико много начина. Губитак за све.


Прочитајте још - БРИЖНИ ВИДАР СРПСКИХ ДУША: Преминуо Владета Јеротић


И онда, када оде један такав, одиста непоновљив Човек, догоди се да буде испраћен баш некако онако како је и живео - достојанствено, али (сувише?) скромно и тихо. Истина, обасут љубављу многих, "малих" и "обичних", којима је учење о умећу љубави несебично даривао. Обасут и поштовањем Цркве, којој је од младости даривао целога себе, поставши највећи и највољенији "мисионар без мантије". Без помпе и естрадизације - како му и доликује. Ипак, и без "великих" имена, без званичних почасти које сви ми у сопственом уму везујемо уз име Владете Јеротића, везујемо, јер их неоспорно заслужује. Такав човек заслужује - све.

Ако ништа друго, онда макар да не заборавимо његову мисију, да наставимо да ширимо његову исцељујућу Реч, да учимо да живимо са собом и другима и да (се) волимо. Јер ће свет опстати, како је Владета беседио, на плећима оне неколицине који умеју да воле.